Srpska pop pevacica,slovenackog porekla Ivana Jordan(otac joj Slovenac,a majka Srpkinja sa Kosova),nedavno je snimila novi singl ,,Ucim da zivim bez tebe".Ivana je sama radila muziku za ovu pesmu,za koju je dobila inspiraciju prilikom jednog sna,tekst je radio pesnik Nedeljko Popadic,a aranzman je uradio izvesni Marko Cvetkovic.Ivana je takodje snimila i spot za ovu pesmu,u produkciji ,,Red rock video",gde je reziser spota bio Dejan Markovic.Medjutim,sta je tu promaklo samoj ekipi,koja je radila ovaj spot?Sledi detalj.

Iz ove slike moze se videti da 43.godisnja pevacica koristi botokse,i da je njena lepota danas kombinacija botoksa i fotoshopa;i ona tako mami uzdahe brojnih muskaraca na drustvenim mrezama,a oni se loze na nju,ne znajuci pravu istinu o njenoj lepoti.

Ovaj spot snimljen je na vise mesta,i u Beogradu,i na Palicu,tako da nista ne cudi,sto je mozda doslo do ovog propusta,i tako istina dosla i do nas.

Sto se tice verodostojnosti ove slike,mozete slobodno da verujete da je ovo original,jer to i kod kuce mozete da izvedete;uradeci sledece korake:

1.udjete na instagram profil Ivane Jordan,

2.desnim klikom misa na racunaru kliknete na opciju ,,Open in the new window",

3.na samom video klipu idete na opciju ,,Save as",

4.kada preuzmete web datoteku videcete naslovnu stranu tog klipa,u vidu slike,

5.klikom na samu sliku povucete istu ka gornjem desnom uglu,a onda istu prevucete ka gornjem levom uglu,do kraja samog prozora vaseg programa,i eto vam slike na pozadini,

6.onda otvorite program ,,Paint" u kome trebate da izrezete sliku Ivane Jordan,tamo gde ona plese(igra) sa plesacicama,iskopirate,a onda sa leve strane uvecate kopirani deo slike srazmerno orginalnoj velicini,

7.nakon toga,udjete na Facebook stranicu Ivane Jordan,gde su njene fotografije i pronadjete onu sliku koja je identicna njenoj trenutno profilnoj na Instagramu,i prikacite je sa desne strane srazmerno ovoj postojecoj slici,i to je to,

8.zaokruzivanje,uokviravanje i strelice,znate i sami kako da uradite.

Kada sve ovo budete izveli,videcete da vas ne lazem,i da ovo nije fotomontaza.Ivana Jordan stvarno ima bore na licu,gde mozete videti da su one jasno vidljive,i sada je nadam se jasno da je ona botoks lepotica,i da je danas njena lepota lazni sjaj!

Ovo je taj klip,na kome se to delimicno i moze videti,i sa koga mozete da preuzmete i uvecate sliku,koju sam preuzeo i uvecao i ja sam.

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Ivana Jordan (@ivanajordan_)

Pored ovoga,ostaje jos da vam prilozim i spot njene najnovije pesme,da vidite da nista nije laz,osim njene lepote na drustvenim mrezama.

Postovani muskarci,nije zlato sve sto sija.Glavu gore,posle kise dolazi sunce.

Džoni je možda zaboravio Balkan, ali Balkan ne može da zaboravi velikog Džonija.

Branimir Džoni Štulić, jedna je od najvećih zvezda jugoslovenskog rokenrola.Odavno je otišao sa Balkana,živi osamljeno u Holandiji,nerado priča sa kolegama,prijateljima,novinarima,a kako kaže, izabrao je baš tu zemlju jer u njoj nema mnogo Jugoslovena.Od njih je pobegao kada je Azra bila na vrhuncu slave.

Ipak,Balkan ne može da zaboravi velikog Džonija.Njegove pesme svrstavaju se u opštu kulturu,ali čak i ukoliko ih znate napamet,da li ste se ikada zapitali ko su žene kojima su posvećene njegove ljubavne pesme?

Ovo su priče o njima:

Branka

Jedan od najvećih Azrinih hitova ,,Odlazak u noć” opisuje Štulićevu avanturu,kasnije i vezu,sa Brankom Bakarić,ćerkom političara Vladimira Bakarića.Jednom prilikom Branka je objasnila kako je nastala ova čuvena pesma,piše Balkanrock.

-Jako sam se mlada udala i razvela.Nakon razvoda sam se vratila svojim roditeljima i išla sam na neku žurku,gde sam upoznala Štulića. Sutradan je ta ista ekipa s žurke organizovala neki izlet i tamo sam se ja približila Džoniju i uspela da ga nagovorim da se ponovno nađe sa mnom.Naš prvi sastanak bio je na Mažurancu,gdje je bilo okretište autobusa broj 43, koji je povezivao Novi Zagreb s centrom grada.On je dolazio autobusom iz svog dijela grada,a ja sam ga na Mažurancu čekala u bijelom Spačeku.I onda bismo otišli u noć–ispričala je Branka,koja danas živi u Kanadi.

-On je dolazio iz svog dela grada pešice,ja iz svoga autom i kada bismo se sastali,odlazili bismo zajedno,u noć-rekla je Branka koja se pojavila u dokumentarnom filmu ,,Kad Miki kaže da se boji“.

Gracija

Međutim,veza sa Brankom nije dugo opstala,jer ju je Džoni prevario sa ženom kojoj je posvetio možda i najveću svoju ljubavnu pesmu–,,Gracija”.

-Sećam se tog letovanja na Silbi,a sećam se i Gracije.Štulić je te večeri samo došao do mene i počeo da svira jednu strašnu,strašnu stvar.Za jedan dan napravio je dve pesme koje su se kasnije našle na albumu ,,Sunčana strana ulice–rekao je scenograf Dalibor Laginja u dokumentarnom filmu ,,Kad Miki kaže da se boji”

Suzi

A na istom tom letovanju,Džoni je u kampu upoznao i jednu Suzi iz Austrije.Bili su u kratkoj ali strasnoj vezi,a pesme koje su njoj posvećene su ,,Suzy F” i ,,Hladan kao led“.

Marina

U knjizi ,,Fantom slobode” navodi se da je Marina,kojoj je Štulić posvetio istoimenu pesmu, bila studentkinja istorije umetnosti iz Istre.Danas se navodno bavi lončarstvom.Nije se pojavila ni u filmu niti je svedočila autorima knjiga o Azri i Štuliću.

Mirna

Mirna Crnobori je glavna junakinja pesme ,,Slučajan susret”,što je i sama potvrdila u filmu ,,Kad Miki kaže da se boji”.

-Džoni je bio jedna vrlo pozitivna figura,blag čovek,osetljiv i u kontaktu s ljudima vrlo oprezan. Nije figurirao kao važna faca u početku,bio je neobična ptica u jatu,čudan čovek.Bili smo komšije,prozor do prozora,i te su pesme moje,iako se nikad potpuno nisam osetila njegovim prijateljem-rekla je Mirna koja danas živi u Holandiji.

Vlatka

,,Dignem glavu,a tamo Maja Prišt”,stih je iz pesme ,,Lijepe žene prolaze kroz grad” koju je Štulić napisao Vlatki Pirš koju je preimenovao u Maju Prišt ,,jer ga nije doživljavala”.Postoji i neobjavljena pesma ,,Jesi li sreo djevojku slatku kao V.P.?“,takođe napisana Vlatki,kad je Štulić bio malo bolje raspoložen.

Snježana

Devojka iz Hrvaca o kojoj je pevao Džoni ali i cela Jugoslavija je Snježana Banović.Ona je glavna junakinja Štulićevih stihova.U vezu sa Džonijem ušla kada je imala svega 18 godina.Džoni je u tom trenutku imao 28 i sigurno nije bio zet o kakvom su maštali Snježanini roditelji.Pa ipak,nisu uspeli da spreče snažnu vezu između njih dvoje.Njoj su posvećene neke od najlepših Azrinih pesama,kao što su ,,Život običnog tempa”, ,,Jesi li sama večeras”, ,,Volim te kad pričaš” i ,,Usne vrele višnje”.

Da je sudbina bila malo drugačija,i danas su njih dvoje mogli da budu par,jer te 1983. godine,kada se Džoni pakovao i planirao put u Holandiju, prvobitni plan je bio da i ona ide sa njim.Tada su bili tri godine u vezi i pred brakom,čak su odredili i datum venčanja.Džonijeva majka molila je Snježanu da se ukrca sa njim na taj avion ,,jer će on propasti sam u Holandiji.”

Međutim,Snježana je u jednom trenutku shvatila da joj je taj scenario neprihvatljiv i odustala je od cele priče.Danas je ona pozorišna rediteljka i doktor nauka,ali i profesorka produkcije na zagrebačkoj Akademiji dramskih umetnosti.

Za radio Totalni FM Split,Snježana je govorila o životu sa Štulićem i priznala da još uvek čuva uokviren rukopis pesme ,,Volim te kad pričaš” i da je to sve što je od njih dvoje ostalo:

- Jedna pesma,koju sam ja kasnije čula,krajem osamdesetih,kada više nismo bili u dobrim odnosima je prepev ,,Are you lonesome tonight“, odnosno ,,Jesi li sama večeras” tačan je opis nekoliko događaja iz našeg zajedničkog života.Ta pesma mi je možda i najdraža.

Žozefina

Danas je kraj Džonija Žozefinom Frudmajer, jedna od sekretarica gradskog doktora u Utrehtu, a u braku su od 1989. godine.Žive mirnim,povučenim životom u Hojtenu u Holandiji,a Jozefina čuva mir svog supruga.Ako je neku pesmu i dobila na poklon,za nju teško da ćemo znati jer Džoni više ne deli svoju muziku sa svetom.

Izvor:Telegraf

Dana 27.06.2022.godine nastupila je leskovačka folk pevačica Katarina Živković,poznata zvezda Granda na 22.Leskovačkom letnjem festivalu.Sećam se,kada sam bio srednjoškolac,tada sam imao prilike prvi put da vidim Katarinu;pevala je na proslavi prvog rođendana mog pobratimčeta.Kale tada nije bila poznata,tek par meseci kasnije,pojavljuje se na Grandovim audicijama i postiže veliki uspeh,što je uvrstilo među jevneličnosti.Pamtim kako su moji vršnjaci u srednjoj školi između školskih časova pustaliKatarininu izvedbu pesme Dare Bubamare ,,Svi su tu kao nekada“;čoveče,sveopšta manija je to bila.Kaća je tad bila plavuša,ali se posle ofarbala i do danas imidž nije menjala.

I tako su prolazile godine,jedna za drugom,i eto Katarine u svom rodnom gradu,posle dugo godina,ali i našeg novog susreta;ovog puta ovekovičenog.

Kaćin koncert bio je zakazan za 22 časa i 30 minuta,ali avaj,počela ona dvadesetak minuta kasnije,tako da nisam ništa propustio time,što sam isto toliko i ja kasnio.Priznajem,već pune dve godine nisam pratio kulturna dešavanja,prvo zbog pandemije korone,a onda i zbog gubitka oca,tako da je ovo bio prvi koncert posle godinu dana ozbiljne žalosti u mom životu,i još pola godine za tim,i naravno prvi koncert na kome nisam smogao snage da se veselim.Iako sam ovaj koncert pasivno pratio,mogu da kažem da je Kale pravi velemajstor u svom poslu;stvarno je napravila rusvaj!Kako i ne bi,poskidala fazone od Amadeus benda(izvela je pojedine njihove singlove) i Aca Pejovića,jednom rečju upotrebila je tajnu formulu za svoj poslovni uspeh.Na njenom repertoaru bilo je stotinak pesama,izvedenih polovično,gde su pesme Cece Ražnatović i Indire Radić bile dominantne.Ovde su se naravno potkrale i Kosovske pesme,pesme Mileta Kitića,Sinana Sakića,Plavog Orkestra,već pomenutih Amadeusa,Tine Ivanović,Kneza,Željka Samardžića,Vanese Šokčić,već pomenute Dare Bubamare i dr.Ovde svakako moram da pomenem,da je dotična vodila računa,da izvede pesme drugih izvođača u originalu,što znači da pesme svojih kolega nije izvodila u ženskom rodu,već u muškom,ali je isto tako u ženskom rodu izvela pesme svojih kolegenica.Naravno,Kaća je ovu priliku iskoristila da izvede i singlovekoji su obeležili njenu karijeru.Šta reći,ako mene pitate,bolji ženski vokal u svom životu nisam čuo,ova riba peva podjednako dobro i narodnjake i zabavnjake;može da peva bukvalno sve.Ko je pratio ovaj koncert,video je da se Kale iskreno trudila da napravi ekstra svirku,čak je fanovima stavila do znanja,da je ovo za nju posebno veče,jer je ceo život čekala da napravi koncert u svom gradu i želja joj se ispunila.Takođe,može se reći da je i kvalitetnu interakciju imala sa publikom.Video sam,da me je primetila i da mi je par puta mahnula,iako sam se priznajem osećao suviše matoro među onolikim klincima,koji su je slušali.Pa da,ovo je pevačica za jednu veoma mladu publiku;blago njoj.

          Na kraju koncerta,Kale se zahvalila svima koji su prisustvovali njenom koncertu,ispozdravljala rodbinu, prijatelje,porodicu,komšije i naravno publiku,a onda doš’o na red fotkanje sa fanovima.E,tu smo.Kakva li je Katarina?Pa može se reći da je dobra,veoma prijatna,uprkos pokušaju organizatorada ovo malo sabotiraju,ali je izgleda razum kod njih prevladao,pa su brzo od ove ideje odustali,te se sve lepo završilo.

          Prilikom fotkanja,Kale je molila fanove da je obavezno taguju na Instagramu,verovatno ili da deli objave,ili da dokaže da ima korektan odnos sa publikom;stvarno ne znam,nikad tamo nisam bio prisutan.

Na 32.leskovačkoj ,,Roštiljijadi“ 24.08.2022.godine nastupila je Goca Tržan,na nedovršenom novom trgu,gde aktuelna vlast nije našla za shodno da preda zakopane kosti žrtava savezničkog bombardovanja iz ’44,nego da ljudi hodaju preko pločnika gde počivaju nedužni.Njoj je ovo bio inače drugi nastup na ovoj manifestaciji,a meni prvi susret sada sa njom.Goca Tržan jeste definitivno jedna od pevačica uz čiju sam muziku odrastao,tako da sam ovaj koncert primio k’sebi sa stvarno jako velikim oduševljenjem.

Sama svirka,bila je zakazana za 22 časa,ali Goca je 10 minuta tu kasnila.Inače koncert je trajao,pa negde do 15 minuta do ponoći i otvoren je bio baladom ,,Žena za jednu noć“.Posle ovog singla Gogica je kombinovala svoje pesme sa pesmama drugih izvođača,gde su neke bile izvedene polovično,a neke u celosti.Prvi deo koncerta,koji sam inače pratio u društvu jednog svog poznanika i njegove supruge,protekao je dominacijom čuvene ,,Dance“ muzike ’90-ih,pa ono u fazonu MobyDick,Dee Monk,Energija,Colonia,Funky G,Tap 011;jednom rečju šou za sva vremena.Već u drugom delu koncerta,usledile su Gocine pesme Bumerang,Gluve usne,Stoperka(dva puta izvedena i njome je zatvorila koncert),Zagrli,Haljina,Konobarica,1200 milja(gde nas je podsetila na čuvenog TošetaProeskog,čija mi muzika više nego mnogo nedostaje),Strašilo,Srećo nečija,Voleo si skota(u ime ostavljenih frajera posvetila je njihovim bivšim ribama,pa neka je),Ljubav ti i ja itd.Ovde je ona izvela i pesme Bijelog dugmeta,Indire Radić,Ane Nikolić,Amadeus benda idr.U ostalom,da se mnogo ne mlatim,prenosim delić atmosfere:

Na već poznatom novom trgu u Leskovcu,13.01.2023.godine organizovan je doček pravoslavne nove godine,ali na malo neuobičajen način.Naime,opština je rešila da najmlađem stanovništvu posveti jednu žurku,i to su uradili organizujući zabavu od 13 do 16 časova tog dana,gde je između ostalog bio predviđen i nastup pop pevačice Tijane Dapčević u intervalu od 15 do 16 časova,mada je Tijana taj nastup okončala 5 minuta ranije.

Priznajem da podržavam inicijativu svog grada,da malo posvete pažnju najmlađima,jer na kraju krajeva,zbog njih živimo i za njih i živimo,pa neka deca uživaju.

Šta stvarno mislim o novoj godini kao prazniku,ranije sam to delio na društvenim mrežama,na svojim profilima i stranici,a evo sada i na blogu premijerno.

Žao mi je što je takva istina,ali ja tu stvarno ne mogu ništa.

Elem,da se vratim Tijani;u pitanju je jedna od pop pevačica uz čiju sam muziku odrastao,to je bio period moje adolescencije,zato sam i odlučio da posetim njen nastup,iako sam bio svestan da program nije bio namenjen mojoj generaciji.

Tijana se potpuno tokom nastupa posvetila mališanima,pevajući im dečje pesmice,tako da su za nas matorce ostale samo 3 pesme iz njene diskografije,a to su Zemlja mojih snova(izvedena na početku i na kraju nastupa),Negativ i Neću.

Posle završenog nastupa,dotična je u pratnji obezbeđenja otišla u hotel ,,ABC",OKRENUVŠI NA TAJ NAČIN LEĐA I DECI,I OMLADINI,ALI I GOSTIMA IZ SEVERNE MAKEDONIJE,KOJI SU MOŽETE ZAMISLITI KOLIKI PUT PREVALILI,NE BI LI UPOZNALI SVOJU ZEMLJAKINJU.Dalje se priča nastavlja njenim ulaskom u lift pomenutog hotela i nestankom u nepoznatom delu istog.
 

Koliko su bili kompetitivni na primer vojno-političkom ili svemirskom planu, Rusi i Amerikanci jedni su drugima bili i svojevrsna inspiracija što se odrazilo čak i na industriju animiranih filmova...

Prvi crtani filmovi pojavili su se u Rusiji krajem 19. veka, a njihova se animacija dugo razvijala prvenstveno u studiju "Sojuzmultfilm", iz čije "radionice" su izašli klasici poput Vini Puha (na zapadu poznat kao "Winnie the Pooh"), "Ježa u magli" i Mačića zvanog Vau.

Početkom jula Sojuzmultfilm je proslavio 80. godišnjicu osnivanja, pa su autorke Darija Donina i Ilarija Kantorova tom prilikom za sajt RBTHsastavile listu ruskih i američkih crtaća koje je inspirirala animacija one druge zemlje.

U vreme osnivanja Sojuzmultfilma, veliki ruski reformator kinematografije Sergej Ejzenštejn upoznao je Volta Diznija koji ga je oduševio, kao i njegovi animirani filmovi.

Diznijeve životinje, ribe i ptice imaju običaj da se istežu i skupljaju, a takva doza optimizma može da se postigne samo crtežom. Ne postoji takav kutak snimljene kapitalističke stvarnosti koji bi mogao, a da nije lažan, da prikaže takvo optimistično ohrabrenje! Ali, na sreću, postoje linije i boje. Muzika i animacija, rekao je tada Ejzenštejn.

Kao što je to bio slučaj i sa svim ostalim medijima, animirani filmovi su za vreme Drugog svetskog i Hladnog rata poprimili primarno propagandnu funkciju. Neprijatelj je bio predstavljan u što je moglo grotekstnijem svetlu, a to nije bilo toliko moguće u filmu, koliko je moglo u crtanim filmovima.

Početkom 40-ih godina prošlog veka Sovjeti i Amerikanci su se u najvećoj meri bavili Adolfom Hitlerom i pokušavali što više da ga ismeju.

Pošto su ratna razdoblja utihnula, animacija se opet okrenula svojoj obrazovno-zabavnoj funkciji. Tom i DŽeri osvojili su 40-ih godina 20. veka osvojili "male ekrane" i "porobili" SAD, a 40 godina kasnije i u SSSR-u. No, Rusi su već imali nešto slično - priču u vuku i zecu koji se takođe ne podnose.

Osim američke animacije, Rusi su zajmili i od britanske. "Dr Ajbolit" je tako inspiriran "Dr Dulitlom" autora Haja Loftinga. Bilo bi potpuno pogrešno tvrditi da su Rusi kopirali Amerikance ili Britance jer je i "Dr Ajbolit" urađen po priči ruskog autora Korneja Čukovskog.

Sovjetska publika uživala je u crtanom filmu "Winnie the Pooh" još od 1969. godine, dok je tek 1977. stigao u SAD.

Zanimljiva paralela može da se povuče i između ruskog crtaća "Purpurni cvet' i Diznijevog "Lepotica i zver". Prvi je nastao 1959. godine, po bajci "Aksakova" koja je pak inspirirana delom Francuza Čarlsa Peroa. Diznijeva "Lepotica i zver" snimljena je 1991. godine.

Izvor:Večernje novosti

Naslov:Aleksandar Đorđević

Film o životu jednog od najautentičnijih umetnika sa prostora Jugoslavije,Tomi Zdravkoviću, u toku prošle godine rasplakao je mnoge i bio apsolutni bioskopski hit ne samo u Srbiji,već i u regionu. ,,Toma” je 1.januara.2022.godine imao i svoju televizijsku premijeru na RTS 1,a uskoro se sprema i istoimena serija.

Kako je reč o romansiranoj biografiji,a ne dokumentarlnom filmu ekipa koja je učestvovala u projektu, na čelu sa Draganom Bjelogrlićem i Željkom Joksimovićem imala je autorsku slobodu da neke stvari promeni, doda i izmeni kako bi priča o Tomi bila što bolja.

Tako su nastale i neke od najboljih scena u ovom filmu koje se ipak nisu dogodile u stvarnom životu.Ovo su neke od njih…

PAŽNJA! Tekst u nastavku sadrži spojlere i,ako niste do sada gledali film, može vam otkriti neke detalje iz njega!

Toma i Silvana nikada nisu snimili duet

Iako su bili najbliži saradnici i prijatelji koji su i život i dobar deo karijere provodili zajedno Toma Zdravković i Silvana Armenulić(u filmu ih tumače Milan Marić i Tamara Dragičević) nikada nisu snimili duet.Pesmu ,,Ponoć” napisao je Željko Joksimović uz pomoć legendarnog Predraga Živkovića Tozovca(koji je i pisao za Silvanu), a želja ekipe je bila da pesma bude ,,narodnjak iz onog vremena” tj.da zvuči što autentičnije i,pre svega, pokaže bliskost između ova dva lika.

,,Za Ljiljanu” nije za doktorevu Ljiljanu

Reč je o jednoj od najemotivnijih scena.Nema onog ko nije plakao dok je gledao prizor tome koji izvodi pesmu ,,Za Ljiljanu” dok doktor Hadžipopović pleše sa svojom suprugom Ljiljanom koja umire (tumači je Paulina Manov).Ipak, ovo se u stvarnosti nije dogodilo.

Toma Zdravković je inače imao običaj da piše pesme za žene koje su ga inspirisale.Pesma ,,Za Ljiljanu” je zapravo posvećena, prema priči njene ćerke, glumici Ljiljani Blagojević sa kojom je Toma radio seriju ,,Doktorka na selu”.

Doktor Hadžipopović (ni)je postojao

Lik strogog doktora Hadžipopovića(igra ga Petar Benčina) koji tokom filma doživljava transformaciju i počinje da razume Tomu i njegovu dušu izmišljen je kako bi priča dobila na težini i emotivnosti.

Ipak, prema rečima Tomine supruge Gordane,ima tu i malo istine. Naime,Tomu je u stvarnosti lečilo pet lekara od kojih je najbliži sa njim bio jedan sa VMA koji je čak nekoliko puta išao sa Tomom i na putovanja.

Toma se ženio četiri puta

Ovo je iz filma jednostavno izbačeno.Prikazano je da se Tomaženio dva puta dok je u stvarnosti sudbonosno ,,da” izgovorio čak četiri puta.Njegova prva supruga zvala se Olgica, druga Milica,treća je bila Nada Radanović sa Cetinja(prikazana u filmu), dok se skrasio tek uz četvrtu suprugu Gordanu.

Imao je dvoje dece

Slično,u filmu je prikazano da toma ima samo sina iz braka sa Gordanom.U stvarnosti,Toma Zdravković je prvo dobio ćerku Žaklinu sa prvom suprugom Olgicom.

Imao je tri brata i jednu sestru

Tomini roditelji, majka Kosara i otac Dušan(u filmuMirjana Karanović i Boda Ninković) imali su petoro dece-četiri sina i jednu ćerku.Toma se rodio treći po redu.U filmu je prikazan samo njegov brat Novica koji je takođe bio pevač.

Menadžer Drda nije postojao

Menadžer Drda (u tumačenju Andrije Kuzmanovića) je fiktivan lik. Ipak, slično kao i sa likom doktora Hadžipopovića, verovatno je zasnovan na Tominom odnosu sa njegovih pet menadžera koliko ih je imao tokom karijere.

Takođe,u samom imenu filmskog menadžera krije se omaž čoveku koji je stvarno postojao.Naime,Dragan Daković Drda bio je bivši fudbaler koji je učio glumačku ekipu ,,Montevidea” da igraju fudbal. Preminuo je iznenada 2020.godine.

A ,,Što te nema”?

Na samom kraju filma,Toma na koncertu u Sarajevu,u vreme kada se Jugoslavija već uveliko raspada, sa Kemalom Montenom i Davorinom Popovićem izvodi pesmu Jadranke Stojaković ,,Što te nema”.Reč je o jednoj od najemotivnijih scena filma jer simbolizuje, baš kao što filmskiToma i kaže: ,,One kojih više nema i onoga čega više neće biti”.

Iako je Toma Zdravkoić zaista bio veliki prijatelj i sa Kemalom i sa Davorinom i jeste jedan od poslednjih koncerata održao u sarajevskoj ,,Zetri", ovo je takođe fiktivna scena. Ideju za pesmu, kao i za Tominu repliku, ispričao je nedavno Dragan Bjelogrlić, dala je njegova ćerka jer je to ,,najtužnija pesma koja postoji”.

Izvor:istorijski zabavnik

Zona i Mane su se voleli i imali su decu, ali njihova ljubavna priča je ovako završila

Foto: Printscreen/ Youtube/ MrZlaja666

Izuzetna popularnost Šotrinogfilma,koji je potukao sve rekorde po gledanosti u bioskopima širom Srbije,oživela je priče o junakinji ovog Sremčevog dela,pitanjem ko je u stvari bila prava Zona.

Stevan Sremac je u Nišu živeo od 1879. do 1892,sa prekidom od dve godine kada je bio u Pirotu.U gimnaziji je predavao srpsku istoriju. Slobodno vreme je provodio u malim niškim kafanama „Bosna“, „Kod Margera“, „Kasina“,gde nije dolazila krupna gospoda,kako je on nazivao.Pažljivo slušajući šta govore niške zanatlije, Sremac bi krišom vadio beležnicu i zapisivao.Kasnije, uveče, po sećanju razrađivao je njihova kazivanja, koja će mu koristiti za pisanje najboljih dela.

U Narodnom muzeju u Nišu čuvaju se deo rukopisne zaostavštine, biblioteka i lične stvari, a kao posebna vrednost i originalni rukopis ,,Zone Zamfirove".Pre toga,u beležnici iz 1895. zapisana je i skica za ovaj roman.Sremac je ,,Zonu" objavio tek 1903.godine u ,,Srpskom književnom glasniku",u nastavcima.A kao roman ovo Sremčevo delo je prvi put objavljeno 1907.godine u izdanju Srpske književne zadruge.

Dugo se čak i među učenim ljudima nije znalo da li je Sremac svoje najbolje delo napisao na osnovu istinitog događaja koji se odigrao u Prištini krajem XIX veka i da je priču Sremac čuo od Branislava Nušića, koji je 1895. bio srpski konzul u Prištini i u kome se Nušić družio sa viđenijim Srbima, a posebno sa čorbadži Zamfirom Kijametovićem,ocem 13 dece,među kojima je bila Jevrosima.Otac ju je iz milošte zvao Zona.

Ili priči o trgovcu Gavrilu Ganetu Jovanović i njegovoj prelepoj ženi Zojici (Zojče), kći niškog čorbadžije Hadži Smiljana Jankovića kao ,,Zoni".Priču uz autentična svedočenja i na osnovu uverljivih istorijskih tragova, prenosi Revija za negovanje tradicije i očuvanje baštine Niša ,,Niški vesnik" a koja nastavlja tradiciju istoimenog lista iz 1884. godine, u svom novembarskom broju 2002. godine.

Ljubav je uvek prva

Prema pisanju Nušića i još nekih poznavalaca dešavanja u Prištini priča ide ovako:Kad je napunila šesnaest godina,Zoni nije bilo ravne po lepoti u Prištini i na daleko.Imala je rumene usne i bele kao somot obraze,koji su se nazirali kroz providnu maramu. I oblačila se lepo. Nosila je šalvare od svile i bundicu od atlasa, a ispod nje jelek nabrekao pod jedrim devojačkim grudima.Zamakla je za oči svoj momčadiji u ovom gradu, ali najviše Maksimu,sinu Koste Gapića, kujundžije.I ona je njega ,,begenisala".

Voleli su se i tu su ljubav kazivali samo pogledom kad bi s večeri on prolazio, a ona ga na kapidžiku očekivala.

Cela Priština je to znala, pa je i pesma ispevana.

Znali su to i roditelji Zonini i Maksimovi,i prećutno su to odobravali.Ali ubrzo dođe do svađe čorbadži Zamfira i esnaflije Koste, u dućanu ovog drugog.Na početku je njihov razgovor bio sasvim bezazlen, kakav može biti između prijatelja, ali se sve više zaoštravao. Na kraju, pale su teške reči. Kosta poče da vređa Zamfira, a ovaj odgovori:,,Zar da dam moje dete za tvojega sina. Daću gu rado za najsiromašnijeg momka, ali nikada za tvoga Maksima."

Posle ovoga Zona je tugovala.A Maksim i tugovao i smišljao osvetu.Sa drugom Zakom Škurtom izveo je otimanje devojke.U tadašnje vreme devojka kojoj bi se desilo tako nešto, nazivana je pobegulja.Za nju ali i za kuću iz koje dolazi to je bila velika bruka i sramota.Znao je to i Maksim.Dugo je ,,pucala" ova bruka po Prištini.

Posle dolaska iz Prištine jedne letnje večeri na Kalemegdanu Nušić je, u šetnji, sve ispričao Sremcu.

"Slušajući Nušićevo pričanje Sremac se oduševio i zamolio prijatelja da mu dozvoli da obradi ovu priču. Jedini uslov koji je izrekao Nušić bio je da u delu ne spominje Prištinu, jer je u kući čorbadži Zamfira mnogo dobrih kafa popio! Naravno Nušić nije želeo da još više osramoti svog dobrog prijatelja. Sremac je na to odgovorio: "Odvešću ja tvoju Zonu u moj lepi Niš. Neće je tamo ni rođeni tatko prepoznati". Tako je nastala jedna od najlepših Sremčevih pripovedaka iz starog Niša.

Posle bruke i sramote koju je porodici Zamfir priredio Maksim, Zona je ipak imala dosta prosaca. Ali ona nikog nije htela. Čorbadži Zamfir, na kraju, održa reč koju je dao u Kostinom dućanu. Zona se udala za siromašnog i lepog mladića, šnajdera Aleksu Grbića.

Istina o Sremčevoj "Zoni Zamfirovoj" nikada ne bi bila otkrivena da je njen brat Dragutin Kijametović sa kojim je i živela do smrti, nije nagovorio da otkrije šta joj se dešavalo u Prištini, krajem prošlog veka. On je ponešto znao, ali mu je sestra, u proleće 1952. ispričala sve.

Svoju starost provodila je nečujno i tiho sve do 1952. kada je istina o Zoni otkrivena. Iste godine u Narodnom pozorištu, za vreme upravnika Raše Plaovića, postavljena je i predstava "Zona Zamfirova". Zona je u tradicionalnoj nošnji, sa neizbežnim šalvarama, prisustvovala premijeri u drugom redu. Prvi red bio je zauzet za ondašnju političku elitu, sa Aleksandrom Rankovićem na čelu.

Kujundžija Maksim Gapić, kod Sremca čapkun Mane, nije se oženio Zonom već Cincarkom Zatom. Ubio se kao stariji čovek pred rat. Aleksa Grbić, koji je u zbilji oženio Zonu nastradao je prilikom albanske pobune u Uroševcu 1913. Stari čorbadži Zamfir zbog bruke se preselio u Prokuplje, gde je i umro. Zona je posle dosta selidbi na kraju ipak imala lepu starost. Umrla je u 75. godini, a sahranjena je na Novom groblju.

Ne znamo da li je Sremac znao, ili nije, šta se desilo sa pravim akterima njegovog romana.Bio je realista, ali očigledno nije voleo nesrećne završetke.Ipak jednu stvar nije izmislio, niti je morao da menja, teško da je i mogao i da je hteo–a to je lepota jedne devojke, Prištevke Jevrosime zvane Zona.

Zona Zamfirova je umrla 1952. godine i sahranjena na Novom groblju u Beogradu, parc. 97.Na njenom grobu i danas piše ,,Ovde počiva Zona Zamfirova".

Revija za negovanje tradicije i očuvanje baštine Niša „Niški vesnik, u novembru 2002. godine objavila je priču o ,,autentičnoj" Zoni, Zojici Janković, kćeri Hadži Smiljana Jankovića.

,,Vesnik" na samom početku te priče negira ranije ,,verzije" o tome kako je autentična Zona u stvari živela u Prištini, da se zvala Jevrosima Kijametović, a da je postala junakinja Sremčevog dela na osnovu priče Branislava Nušića koji je svojevremeno bio u diplomatskoj službi u tom gradu.

Pre toga je, inače, kako navodi ,,Niški vesnik", u književnoj kritici bilo prihvaćeno mišljenje profesora Pavla Popovića da se autentična radnja romana ,,Zona Zamfirova" zapravo dogodila u Skoplju(P. Popović, ,,Čovek i delo“,Srpska književna zadruga, 1935. godine).

Po dolasku u Niš 1879. godine, Stevan Sremac je upoznao tada uglednog veleposednika, trgovca i industrijalca Gavrila Ganeta Jovanovića i njegovu prelepu ženu Zojicu(Zojče),kći niškog čorbadžije Hadži Smiljana Jankovića.Sremac postaje veliki prijatelj porodice Jovanović, ali se u toj porodici samo šaputalo i o potajnoj naklonosti profesora Sremca prema lepoj i od njega dve godine starijoj Zojici.

Stare Nišlije su čule i za priču da je i sam Hadži Smiljan „kriv“što je ušao u Sremčev roman,jer mu se navodno pred smrt poverio o događaju koji je tokom 1870. i naredne godine „potresao njegovu porodicu“.

Akteri su bili njegova tada sedamnaestogodišnja kći Zojica(uz koju je imao samo još jednog sina) i od nje petnaest godina stariji Gavrilo Gane Jovanović(1838-1902),ambiciozno i stasito momče iz obližnjeg sićevačkog sela Bancareva.I priča je onda dalje tekla.

Lepi i vredni Gane dolazi u Niš i nalazi posao kod gazda Hadži Smiljana Jankovića,koji „nije znao šta ima“.Od prelepe kuće sa doksatima i velikim dvorištem, u Episkopskoj ulici, između Saborne crkve i i tadašnje opštinske škole, pa do brojnih vinograda prema Bubnju, Gorici i Gabrovcu.Sam Sremac kasnije piše da je „Mane Zonu znao još kao derište,kao čupe ili čupence,kako su se tada nazivale šiparice“.

Maltene pod istim krovom bogatog Hadži Smiljana (čorbadži Zamfira), stasavalo je dvoje mladih i lepih, Zojče (Zona) i Gane (Mane). Bogata porodica u početku nije krila svoje simpatije prema vrednom, naočitom i preduzmiljivom seoskom momčetu pod svojim krovom, ali su te simpatije splasnule kada je buknula ljubav između dvoje mladih.

Smatralo se da je ta ljubav staleški neodrživa („zar čorbadžijska kerka, za siromašno selsko momče“?)!I pokušaji roditelja da odvoje Zojče od Ganeta,izazvali su dramatična događanja u porodici Janković.

Ostaće tajna šta se zapravo dogodilo, onako kako je Sremac to opisao, ili nekako drugačije,a što je „čuvano kao stroga porodična tajna“. Ali,važno je da su tradicije porušene jednom ljubavlju koju ništa nije moglo zaustaviti, što je simbolično najavljivalo i neko novo vreme i ljude posle odlaska Turaka sa ovih prostora.

Zojče i Gane venčali su se 1871. godine.Izrodili su sedmoro dece, od kojih je roditelje nadživelo četvoro–Katarina(Rinka),Jovan, Hristina i Dragoljub.Oni su pak za sobom ostavili 12 unučadi. Gavrilo Jovanović je ubrzo uvećao Hadži Smiljanov imetak i kao Gavrilo Siljanić–Jovanović,postao viđen niški trgovac, industrijalac i dobrotvor.Ali, srećan život Zojčeta i Ganeta,ipak nije trajao dugo.

Potresena vešću da je izgubila brata jedinca Zojče (Zona) umire 1884. godine u 31.godini života,neposredno po rođenju svog poslednjeg deteta Dragoljuba.Gavrilo se ubrzo opet oženio i zanimljivo je da se i druga žena sa kojom je izrodio još petoro dece, opet zvala Zojica.

,,Niški vesnik" još piše da je Gabrilo Gane Jovanović ostavio brojne potomke koji danas žive u Nišu,Paraćinu,Kragujevcu, Beogradu,Novom Sadu i Parizu.

Bez obzira na stvarnu inspiraciju Stevana Sremca,činjenica je da su niška Zona i njen Mane ostavili brojne potomke koji se jedni za druge tek sada raspituju i bliže upoznaju.

I pored pisanja „Niškog vesnika“ i svedočenja potomaka porodica Janković i Jovanović iz starog Niša,ostaje dilema da li je Zona lik iz anegdote koju je iz svog prištinskog diplomatskog života Sremcu preneo Branislav Nušić.I da se radi o životnoj sudbini kćeri uglednog prištinskog čorbadžije Zamfira Kijametovića,Jefrosime, koju su iz milošte zvali Zona.Ili na drugoj strani, prema usmenom kazivanju i tvrdnjama potomaka starih niških porodica Janković i Jovanović,Zona i Mane su istiniti likovi iz isto tako istinitih događaja(Zojka i Gane),a iz porodica koje je Sremac dobro poznavao tokom jedanaestogodišnjeg boravka u Nišu.

Međutim,ne može se poreći činjenica da je Sremac kasnije likove i atmosferu svog romana gradio na osnovu likova iz starog Niša.

Izvor:Stil Kurir

U filmu ,,Bitka na Neretvi”–kao uostalom,i u čitavoj komunističkoj ratnoj kinematografiji–doslovce sve je okrenuto naglavačke.Zato ono što su snimali komunisti ne spada u umetnost,jer umetnost podrazumeva humanizam,sa kojim je laž nespojiva

PIŠE: Miloslav Samardžić

Zbog istoimenog filma,Bitka na Neretvi je najpoznatija bitka sa naših prostora iz Drugog svetskog rata.Godišnjica bitke redovno se obeležava,kako na licu mesta, od strane predstavnika Bosne i Hercegovine, i na žalost Republike Srpske, tako i u medijima. Možemo očekivati da će ,,okrugloj” godišnjici,koja predstoji,biti posvećeno mnogo više pažnje i da će film ponovo biti repriziran na televizijama sa nacionalnom frekvencijom.

Razume se,film ,,Bitka na Neretvi” najavljuje se kao prikaz istinitih događaja.Tu i tamo, pristalice komunističke ideologije pozivaju se na ,,umetničke slobode”,dodajući da na primer,ni u filmu ,,Spašavanje redova Rajana” nije prikazano baš sve onako kako se zaista odigralo.

I nije,naravano,jer je nemoguće.Ali,u filmu ,,Bitka na Neretvi”–kao uostalom,i u čitavoj komunističkoj kinematografiji,a preciznije rečeno,u njihovoj istoriografiji–doslovce sve je okrenuto naglavačke.Zato ono što su snimali komunisti ne spada u umetnost,jer umetnost podrazumeva humanizam,sa kojim je laž nespojiva.Posebno nema mesta terminu ,,umetničke slobode”, jer je komunistima svojstveno ukidanje svih sloboda koje je moguće ukinuti.Prosto rečeno,ma koliko neko relativizovao umetničke slobode,one ne bi trebalo da se pominju u istoj rečenici sa sistemom čija odlika je nesloboda svake vrste, pa i umetnička.Ostaje samo fakat da se sa pozicija državne moći laž predstavlja kao istina,sa nesagledivom listom posledica takvog čina.

Partizani prelaze Neretvu. Za razliku od prikazanog u filmu,nemačka avijacija ih ne napada, jer su tada bili u paktu sa Nemcima

Koliko to sve daleko ide,čak i danas,2023. godine,pogledaćemo na ,,Vikipediji”,gde piše:

,,Nakon bitke na Neretvi četnici više ne predstavljaju ozbiljnu vojnu silu i skoro su neutralisani zapadno od Drine.Ovo je imalo značajne posledice nekoliko meseci kasnije kada je kapitulirala Italija.Tada su partizanske snage bile jedine u prilici da razoružaju italijanske garnizone te uspostave logističke veze sa zapadnim saveznicima u Italiji.Partizani su time ne samo stekli dodatnu vojnu prevagu u odnosu na četnike,nego i postali dovoljno snažan politički faktor da na Teheranskoj konferenciji budu zvanično priznati kao deo savezničke antifašističke koalicije.”

Naravno,ovo što piše na Vikipediji,piše i u svim knjigama zvaničnih istoriografa u Srbiji, samo što je ovde ukratko sažeto.Međutim, problem je što ni jedna od citiranih rečenica nije tačna, jer:

• Posle Bitke na Neretvi,u oblasti Neretve nije bilo partizana (pošto su bitku izgubili),

• Posle Bitke na Neretvi usledila je Bitka na Sutjesci, tj. nemačka Operacija ,,Švarc”, iz koje su se četnici izvukli sa minimalnim gubicima, dok je iz sastava komunističke glavnine ubijeno 12.000 od 16.000 partizana. Tada su Nemci poubijali i sve partizanske ranjenike, čije spašavanje je navodno bilo glavni cilj Bitke na Neretvi.

• Uoči kapitulacije Italije, septembra 1943, partizana je u celoj zemlji bilo 25.000, a četnika mnogo više.

• Četnici su bili u boljoj prilici da razoružaju Italijane. Preciznije rečeno, sami Italijani, kada su ponudili kapitulaciju, preko ambasadora u Lisabonu, tražili su da se pridruže četnicima u borbi protiv Nemaca na Balkanu. Međutim, Zapadni saveznici su to odbili, naređujući Italijanima da se predaju komunistima. Italijani su tu naredbu, kao ponižavajuću, bojkotovali, pa su otišli preko Jadrana, u svoju zemlju. Ono malo njihovih jedinica što nije uspelo da ode, razoružali su podjednako i četnici i partizani. Oružje koje su Italijani dali partizanima, ovima će nekoliko meseci kasnije oteti Nemci.

• U Teheranu partizani nisu priznati kao deo ”savezničke antifašističke koalicije”. Takva koalicija, inače, nije ni postojala. Uglavnom, na konferenciji ”velike trojice” u Teheranu nije bilo priznanja za partizane, već je i dalje kao zvanični saveznik figurirala Kraljevina Jugoslavija, sa svojom vojskom (četnici).

U drugom tomu knjige ,,General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta”,Bici na Neretvi posvetio sam oko 200 stranica, uz 422 fusnote(a to su po pravilu dokumenta svih učesnika događaja).Pošto je, dakle,priča preobimna,ovde ću skicirati samo osnovne događaje iz Bitke na Neretvi:

• januara 1943. počinje nemačka Operacija ,,Vajs” na partizansku tzv. ,,Bihaćku republiku”.Nešto ranije,Ante Pavelić je obavestio J. B. Tita o ovoj operaciji,pa je partizanski vođa, zauzvrat,sve tri mobilne divizije koje je imao poslao u napad na četnike.

• Partizani sprečavaju srpskim civilima da se povuku na obližnju teritoriju pod kontrolom Italijana ili četnika,već zbegove usmeravaju ka Bosanskim planinama.Od mraza,ili od ustaša, krajem januara i početkom februara zbog ovoga je stradalo više desetina hiljada Srba.

• Deo partizana otkazuje poslušnost Titu i odbija da se povuče prema Hercegovini,odnosno prema reci Neretvi.

• Tito prema Neretvi kreće sa oko 15.000 partizana, tzv. Glavna operativna grupa: 1,2 i 3 divizija,koje su bile najbolje naoružane i jedine mobilne,zatim ostaci 7. i delovi 9. divizije.

–Iza Neretve teritoriju su držali četnici,među kojima i četnici legalizovani kod Italijana.

–Partizani usput zauzimaju nekoliko italijanskih garnizona, koji su imali po 500-800 vojnika (Prozor, Jablanica, i još jedan).
 

–Hteli su da pređu most u Konjicu i da produže uz Neretvu, prema Foči.
 

–U Konjicu je bilo 500 Italijana, a u i oko Konjica kapetan Lukačević kao komandant Desnog krila, sa nešto preko 5.000 četnika.
 

–Od 20. februara 1943.Lukačević nanosi više uzastopnih poraza komunistima, tako što izlazi ispred Konjica,pre nego što oni dođu do varoši.
 

–Na centru,komunisti su prešli reku,inače plitku u to doba– gaznu,ali kako su teško poraženi na glavnom pravcu napada, odlučuju da se vrate na zapad, u Centralnu Bosnu.
 

–Pre povlačenja, partizani ruše sva tri mosta na tom delu reke, misleći da će tako zaustaviti četnike.Posle su Titovi generali Jakšić, kaomandat 7.divizije,i Žujović,iz Vrhovnog štaba,rušenje mostova označili kao jedan od najkatastrofalnijih poteza J. B. Tita. Naime, pošto je reka bila plitka. četnicima nisu bili potrebni mostovi, ali su bili potrebni partizanima, jer su oni imali oko 200 kamiona,12 tenkova i 12 topova,koje su upravo zaplenili Italijanima.Kada su se vratili na Neretvu,sve ovo morali su da bace.Takođe,četnici nisu smeli da idu preko Neretve,dalje na zapad, zbog Nemaca, a naročito kada su saznali za nemačko-partizanski pakt..
 

–Posle nekoliko dana,partizanska glavnina koja je poslata natrag, na zapad javlja da ne može proći, jer ima mnogo Nemaca (u stvari bilo ih je malo,ali partizani više nisu imali snage zbog stalnih marševa).
 

–Delovi koji se još nisu bili povukli javljaju da most kod Jablanice nije sasvim srušen i da ga čuva svega 280 slabo naoružanih četnika Durmitorskog korpusa.
 

–Na taj most šalju oko 1.000 partizana i oni 8.marta prelaze reku.
 

–Nekoliko dana ranije komunisti su poslali delegate kod Nemaca, sa predlogom da se zajedno bore protiv Engleza čije iskrcavanje se očekuje, i četnika;od toga dana nastupa primirje između njih i traje  do 17. maja 1943.
 

–Posle par dana komunisti zauzimaju Nevesinje, prvu varoš iza Jablanice; razlog:major Đurišić nije doveo rezervu na vreme, pukovnik Stanišić se povlačio gotovo bez borbe,kapetan Lukačević je posustao,a major Baćović sa najboljim hercegovačkim jedinicama se nije vratio iz oblasti Knina.
 

–Sve partizanske jedinice i ranjenici prelaze Neretvu do 15.marta; Nemci ih nisu napadali zbog pomenutog pakta.
 

–Baćović se vraća i dolazi do još pet bojeva za Nevesinje;posle šestog boja,aprila meseci,komunisti u dolini Neretve i u celoj Istočnoj Hercegovini definitivno su potučeni;Baćović ih sabija u kanjon reke Pive u Crnoj Gori;Draža čestita majoru Baćoviću i vojvodi Jevđeviću na ostvarenoj velikoj pobedi.
 

–Na strani legalizovanih četnika povremeno se borila italijanska grupa ,,Skoti”,sa oko 2.000 vojnika.
 

–Komunisti su imali podršku ustaša iz Fazlagića kule.
 

–Četnici su za vreme operacija na Neretvi često minirali prugu Sarajevo–Brod,kako bi omeli Nemce da dovuku pojačanja i da započnu očekivanu operaciju protiv njih; zbog ovoga Nemci aprila 1943. pokreću Operaciju ,,Tojfel” protiv Ozrenskog korpusa,čija teritorija se nalazila uz tu prugu. Bitka na Neretvi za četnike je bila Bitka za jadransko zaleđe, tj. Nemce su smatrali većim neprijateljima od partizana.Protiv partizanske glavnine na Neretvi su se borile samo lokalne četničke jedinice, ojačane Crnogorcima.
 

–Drugi deo partizana prošao je Crnu Goru i stigao do Lima; Đurišićeve jedinice su rasturene, Stanišićeve na zapadu Crne Gore takođe;Draža je zato na Lim pozvao leteće brigade Rasinskog i 2. ravnogorskog korpusa (ukupno 2.000 vojnika).
 

–Početkom maja 1943. oko partizana nalazilo se 20.000 četnika, a oko četnika 65.000 Nemaca, sakupljenih za Operaciju ,,Švarc”.U planu za Operaciju ,,Švarc”,koji je diktirao Hitler,ne pominju se partizani, već samo uništenje četnika, a naročito Dražinog štaba u selu Lipovo iznad Kolašina.
 

–Nemci 12. maja napadaju Baćovićeve četnike koji su napadali partizane u dolini Pive, što su komunisti proslavili,ne očekujući da će i oni biti napadnuti, jer su verovali u primirje sa Vermahtom.
 

–Draža se 13.maja izvlači iz nemačkog obruča kod Brodareva.
 

–Đurišić 13.maja čeka Nemce u Kolašinu,ali oni ga hapse, sa oko 2.000 boraca.
 

–Nemci počev od 17. maja napadaju i komuniste, koji su ostali sami u obruču,pošto su se svi četnici,sem Đurišićevih,izvukli; delom su se izvukli iz obruča uz pomoć Italijana.
 

–Komunistička glavnina u obruču je uništena, ostalo je u životu svega 4-5.000 partizana,koje je propustila nemačko-hrvatska ,,Vražja divizija”,na koju su slučajno nabasali.Nemci su poubijali i sve partizanske ranjenike (oko 4.000). 

Izvor:Pogledi 

Indeksi su u leto 1962.godine osnovali studenti Ismet Nuno Arnautalić(gitarista) i Šefko Akšamija(basista).Kasnije su se grupi pridružili Slobodan Bobo Misaljević(gitarista),Đorđe Uzelac(klavijature) i Nedo Hadžihasanović(bubnjevi).Na početku su svirali instrumentalne obrade svetskih hitova,a 1963.godine bend napušta Hadžihasanović,a za bubnjeve dolazi Đorđe Kisić.

Na prvoj Gitarijadi u Beogradu 1964. Indeksi su osvojili drugo mesto te kao nagradu dobili mogućnost da snime prvi singl.Snimili su četiri pesme,tri su bile obrade tadašnjih velikih hitova,a četvrta „Nikada“ koju je komponovao Ismet Arnautalić je bila prva autentična rok kompozicija u Bosni i Hercegovini.

Davorin Popović je u to vreme nastupao s bendom Pauci,a krajem 1964. godine pridružuje se Indeksima.Par meseci nakon toga osipa se prva postava Indeksa.Iz benda odlaze Misaljević,Akšamija i Uzelac,a dolazi gitaristi Slobodan Kovačević i basist Fadil Redžić.

Prvi veći uspeh benda u novom sastavu desio se 1967.godine na prvom sarajevskom festivalu Vaš šlager sezone.Indeksi su izveli Kovačičevu pesmu „Oko malih stvari svađamo se mi“,koju je PGP RTB objavio na festivalskojploči.Na takmičenju za Pesmu Evrovizije nastupali su s pesmom „Pružam ruke“.Pesma se našla na drugom singlu benda,uz pesme „Zašto je prazan čitav svijet“, „Naše doba“ i obradu pesme Bitlsa „Nowhere Man“,u njihovoj verziji. „Jednom smo se svađali“.

Kada se bendu 1967. godine pridružio kompozitor Kornelije Kovač Indelksi su se okrenuli stvaranju svojih pesama.Na festivalu u Opatiji nastupili su s pesmama „Nedjeljom ujutro“ i „Neću biti sam“ koje je napisao Đorđe Novković.Tada su postali prvi Vokalno-instrumentalni sastav koji je nastupio na ovom festivalu. Krajem 1967.godine krenuli su na dvomesečnu turneju po Sovjetskom savezu,a 1968.godine su nastupili na festivalu „Vaš šlager sezone“ s pesmom „Pustinjak“.Bubnjar Đorđe Kisić sledeće godine napušta bend, a njegovo mesto zauzima Miroslav Šaranović.Iste godine su ponovo nastupili u Opatiji s pesmom „Jutro će promeniti sve“. Osvojili su treće mesto.Na istom festivalu odsvirali su pesmu „Ako jednom budeš sama“ koju je napisao Kornelije Kovač.

1968. godine Kovač napušta bend, te osniva Korni grupu.Na njegovo mesto dolazi klavijaturista Đorđe Novković.1969. godina za Indekse je bila prelomna.Snimljena je pesma „Plima“ koju je komponovao Slobodan Bodo Kovačević po tekstu Kornelija Kovača i pesma „Negdje na kraju u zatišju“ koju je takođe napisao Bodo Kovačević uz stihove Želimira Altarca Čička.Iste godine bend napušta Ismet Arnautalić,a 1970. Đorđe Novković prelazi u bend Pro Arte,na poziciji klavijaturiste zamenio ga je Ranko Rihtman. Indeksi su od momenta osnivanja do 1973. godine imali doživeli brojne personalne promene, ali stvorili neke od najvećih hitova poput „Da sam ja netko“, „Izvor“,Da li postoji ljubav“, „Sanjam“, „Balada“.

Desetu godišnjicu postojanja obeležili su velikim koncertom u sarajevskoj „Skenderiji“.Iste, 1972. godine objavljen je singl s „Plimom“.Ploča je dostigla veoma visok tiraž i postala evergrin. Grupu su od osnivanja pratile personalne promene, a jedna od tih dovela da je toga da početkom 1973. godine Indeksi i bend Pro Arte stvorili neobičnu muzičku fuziju. Naime, grupe su se spojile u jednu,pa je osim Davorina Popovića, pevač bio i Vladimir Savčić Čobi.Delovali su pod imenom Pro Arte–Indeks.U zavisnosti ko od pevača peva pesmu na nastupima,birano je i ime benda.

Turneja po Bugarskoj bila je pun pogodak,pa je Balkaton objavio snimak njihovih nastupa pod imenom „Indeksi + Pro Arte).Na festivalu„Vaš šlager sezone“ 1973. godine osvoji su prvo mesto sa pesmom Aleksandra Koraća „Predaj se srce“. Sa klasičnog roka, prešli su na laganije note.Krajem iste godine Boda Kovačević i Davorin Popović odlaze u vojsku,pa bend nakratko prestaje s radom.1974. godine bend je napustio bubnjar Miroslav Šaranović, a zamenio ga je Milić Vukašinović.Umesto Novkovića,klavijature je svirao Miroslav Maraus.

Pred sam kraj godine objavili su singl s pesmama „Bacila je sve niz rijeku“ i „Pogrešan broj“,koje su i danas izuzetno slušane.

22. februara 1975. su održali veliki koncert pod nazivom „Povratak Indeksa“ u sarajevskoj Skenderiji.Usledila je velika truneja po Jugoslaviji, a potom i nastup na festivalu u Opatiji, koji je pesmu „Ti si mi bila naj naj“ vinuo u nebesa.Nakon toga došli su hitovi „Volim te“ i „Obala pusta, obala vrela“. Solo karijera

Muzička karijera Davorina Popovića teško se može posmatrati bez Indeksa,jer sve što je radio,radio je s njima.Prvi solo album „Svaka je ljubav ista (osim one prave)“ objavljen je u drugoj polovini 1975. godine.Snimljena je s Indeksima,a promovisana velikim koncertom 21. februara 1976. godine u Skenderiji.Popovića su na koncertu pratili Indeksi i klavijaturista Nenad Jurin.Na festivalu„Vaš šlager sezone“ 1976. Davorin Popović je osvojio nagradu za najbolju interpretaciju za pesmu „Moja Hana“.I na tom festivalu nastupio je s Indeksima.

Usledili su koncerti u Londonu, Zagrebu, Beogradu i Novom Sadu, a 1999. godine snimili su drugi studijski album „Kameni cvjetovi“. Na albumu su gostovali Ekatarina Averianova,Željka Katavić,Alen Mustafić i Dragoljub Savić.Osim pesama koje su pisali Maja Perfiljeva i Abdulah Sidran,na albumu se našla i obrada sevdalinke „Snijeg pade na bahar na voće“.

U sarajevskoj dvorani „Zetra“ 1. oktobra 1999.godine održali su veliki koncert na kome su gostovali Kornelije Kovač,Milić Vukašinović,Goran Bregović,Hari Varešanović,Mladen Vojičić Tifa i drugi.Snimak koncerta je objavljen na duplom disku „01.10.1999. Zetra“.Poslednji koncert održali su u banjalučkoj dvorani „Borik“ 5. maja 2001. godine.Mesec i po dana kasnije Davorin je umro,a članovi grupe odlučili su da prestanu s radom. 

Izvor:Stil Kurir 

Naslov:Aleksandar Đorđević

Ovih dana,imao sam prilike da malo pogledam radove nekih kreativnih momaka sa You Tube-a,pa rekoh da vas malo počastim nekim novostima,a i njima da malo napravim reklamu.Šta ćemo,moramo međusobno da se pomažemo,kad se naša država ne bavi kulturom našeg naroda.

1.Za početak,videćemo kako danas izgledaju lokacije gde je snimana serija ,,Srećni ljudi",pa pre jedno 26 godina,možda i malo više.

Ko zna,možda baš ovaj videoklip da povod našoj državi,da ove napuštene objekte malo restaurira(ako je to pravno u njenoj moći) i od toga da napravi turističke atrakcije,koje bi narod podsetile na više puta repriziranu kultnu seriju;da to bude kao neki muzej na otvorenom,a ne samo kroz reprizu da se sećamo serije.Smatram,da i današnje generacije ovako nešto zaslužuju,kao recimo ja,ali verujem i momak sa ovog klipa,što smo kao mlađi imali prilike da uživamo u noći muzeja(ne znam,ima li takve atrakcije još uvek).Evo svakako još jednog priloga,o toj kultnoj seriji.

2.Ćao inspektore

Ovde bi već moj predlog bio,da se u ,,Kapetan Mišinom" zdanju postave voštane figure likova iz ovog serijala,i da stvarno od ovog objekta naprave jednu lepu turističku atrakciju,a ne bi bilo loše da sličan poslovni potez povuku i poslodavci hotela u Lepenskom viru,normalno u svom poslovnom prostoru;ipak bi za njih bio to dobar marketing,ono sniman je kultni film kod nas.

3.Maratonci trče počasni krug(slična priča kao i sa lokalitetima iz serije ,,Srećni ljudi")

Ovde kao što vidimo postoji pravni problem,i jasno je,dok se to stanje ne reši,niti država može od ovoga da pravi neku vrstu muzeja,niti vlasnica može u turističke svrhe da rentira ovaj objekat,a pitanje je i da li ona to želi.

4.Nacionalna klasa

Klipovi sami govore sve,tako da neću ništa da dodam,osim to da vas podsetim da je u prvom klipu rečeno,da onaj ,,Fića" nije pravi ,,Fića" koji je korišćen u filmu;evo kakva je sudbina pravog ,,Fiće" iz tog filma.

Šta ovde može da se uradi,već sam naveo na početku ovog teksta,tako da mi stvarno uopšte ne pada na pamet da ponavljam svoje navode;pametnom dovoljno. 

5.Lude godine i Žikina dinastija 

Pošto je već pomenut serijal u prethodnom poglavlju,bilo bi korektno da se nadovežem.

Ovde kao što i sami vidite,opet se ponavljaju neki prilozi,o već pomenutim ,,Maratoncima".

Ne znam,da li pamtite iz sedmog dela ovog serijala,koji je poznat pod nazivom ,,Žikina dinastija" tu scenu gde Marko Todorović(Milan Kolektor) vrbuje Suzanu Mančić da je odvede da vodi ljubav sa njegovim unukom Mišom(Nikolom Kojom).Mogu danas da zamislim,Nikolu i Suzanu i scenu za film,bolje da ćutim.Šta sam hteo,verovatno je nekome od vas zapao za oko onaj mahagoni ,,Mercedes" koji je prva Loto devojka vozila;verovali vi ili ne,i njega je snašla ista ista sudbina kao i ,,Fiću" iz ,,Nacionalne klase";pogledajte.

Kada smo već kod ,,Katinkine kuće",treba pomenuti da je tu pored ovog serijala snimane i serija ,,Jelena", ,,Gore dole" i ,,Srećni ljudi"(kuća Ozrena Soldatovića),ali i film ,,Poslednji krug u Monci".Ova kuća je danas u privatnoj svojini,što je i normalno jer bila je u privatnoj svojini i pre 1945.godine,tako da bi bilo smešno da očekujemo da narod ovu kuću obilazi.Međutim,svakako bi ispred ovakvih objekata na samom trotoaru država mogla da postavi tablu sa natpisom,nalik na filmsku reklamu,gde bi prolaznici moglida vide šta je sve tu bilo snimano.

Međutim,u prva dva dela ,,Ludih godina",Milan i Jelena su na sasvim drugoj lokaciji živeli za potrebe filma,a ne u Katinkinoj kući;evo gde se to zbilo.

6.Vruć vetar

7.Policajac sa Petlovog brda

14.Balkanski špijun

15.Lud,zbunjen,normalan

16.Kad porastem biću kengur

17.Mi nismo anđeli

 

18.Južni vetar

 

I za kraj,ne mogu a da vas ne pitam,da li imate želju,da nakon svoje smrti počivate u Beogradskoj aleji velikana?Ja lično ne,jer sam video na šta liče njihovi grobovi,kao da se đuture sahranjuju;pogledajte.

 

Dakle,vidite i sami;u početku su se dostojanstveno sahranjivali,a danas to je jedni preko drugih,svi na istoj nadgrobnoj ploči,niti slika na spomeniku,neki i bez spomenika,neki su u zidinama aleje sahranjeni,i samo im je jedna mala pločica stavljena,kao da su ,,mn" lica,a oni ljudi dali veliki doprinos razvoju kulture.Ipak su porodična groblja lepša,zar ne?Svako ima svoju raku,svoj spomenik sa slikom,za svakog je to posebno,jednom rečju,pravo poštovanje pokojnika,a ne kao u aleji velikana.

I sada konačno kraj,da podvučemo rezime,dakle naša država ima zadatak tj. moralnu obavezu prema nama građanima,da restaurira kulturna dobra koja su zapuštena,a na koja po zakonu polaže pravo(izuzetak su Otpisani,jer su rađeni po falsifikovanoj istoriji,to baš ne moraju),i da od njih napravi turističke atrakcije(negde u vidu murala,negde u vidu kartonskih statua,negde u vidu voštanih figura pored objekta,negde i u samom objektu,da to izgleda kao muzej,a negde 'pak tabla sa popisom snimljenih filmova,i da to izgleda kao reklama za film,ili filmski festival) u znaku sećanja na te filmove;u suprotnom nestaće duh jednog vremena,nestaće jedna stranica iz istorije domaće filmske kulture,i doći ćemo u poziciju,kao da nikad nikakvu kulturu nismo nikada imali;nikakvo stvaralaštvo,bukvalno ništa.

Bilo je reči na ovom blogu o tome kojim povodom su nastale neke muzičke numere,bilo je i priča povodom kojih su igrani filmovi nastali,sada kao što i sami vidite došao je red na to da znamo,kojim stvarnim likovima su bili inspirisani animatori da bi stvarali crtane likove;krećemo odmah:

1.Po kojim stvarnim likovima je Disney stvarao svoje crtaće

Molim sve one kojima je poznat izvor ovog klipa,da to postavim u originalu,pošto mi stvarno nije namera da nešto neovlašćeno delim,ali svakako vidi se na samom početku klipa,koja kompanija je autor;nažalost original izvor nisam uspeo da nađem,zato sam ovako podelio ovaj klip. 

Nije izostala ni rock grupa ,,The Beatles",ali ni druge javne ličnosti;prenosim detalje sa portala cdm.me.

2.Tom & Jerry

Pre nego što su postali Tom & Jerry,zvali su se Jasper & Jinx i stvoreni su kako bi podigli građanski moral za vreme Drugog svetskog rata.

Iako 1940. Amerika još nije učestvovala u ratu,podržavala je napore britanske vojske,pa su imena likova ubrzo promenjena i, slučajnost ili ne,Tom je dobio ime po ,,Tomisima",britanskim vojnicima,dok je ,,Jerry" bilo ime koje su Amerikanci povremeno koristili za nemačke vojnike.Međutim,nameće se pitanje zašto onda Nemci stalno pobeđuju?Nije baš najbolja kampanja za jačanje morala...

3.Kako je nastao Batman?

Početak najbizarnije ljubavne priče svih vremena

Ovaj bizaran slučaj počeo je 1913. godine kada je Dolly,u to vreme 26-godišnja domaćica,pozvala u fabriku svog muža i tražila da joj nađu majstora jer je njena mašina za šivenje pokvarena.Njen suprug je poslao Otoa,17-godišnjeg mladića-siroče koji je tek počeo da radi kod njega.

Dolly,koja je još ranije primetila Ottoa,mladića je dočekala obučena samo u svilene čarape i providnu kućnu haljinu.Tako je počela njihova dugogodišnja afera.

Kako komšije ne bi primetile da mladić prečesto dolazi u kuću, mnogo iskusnija Dolly je predložila da se Otto preseli na tavan na koji njen suprug i onako nikada nije zalazio.Noću,mogao je da čita petparačke romane i piše erotske priče za koje je bio zainteresovan. Danju,dokle god je Fred bio na poslu,mogao je da uživa u divljoj strasti sa Dolly,ali i da joj pomaže oko kućnih poslova.

Zvuči neverovatno,ali čitavih 10 godina Otto je bio zadovoljan ovim aranžmanom,Fred nije primetio ništa neobično,a Dolly je uživala u svom ,,s*x robu” kojeg je posedovala ne samo fizički i emotivno, nego i u svakom materijalnom smislu.

Nakon što se bračni par preselio u Los Angeles,Dolly se potrudila da sa sobom povede i ,,svoju tajnu sa tavana”.

Ubistvo koje niko nije mogao da reši

U noći 22. avgusta 1922. Dolly i Fred su se vratili sa večere kući svađajući se.Kada je vika postala glasnija Otto je izašao iz svog skrovišta kako bi zaštitio svoju ljubavnicu noseći pištolj koji mu je ona malo pre toga nabavila.

Fred ga je video,prepoznao,i dvojica muškaraca su se potukla.U borbi,Otto je pucao i ubio Freda.

Razmišljajući brzo,ljubavnici su se dogovorili da Otto zaključa Dolly u plakar,a da se on sakrije u svom skrovištu na tavanu pre nego što policija dođe.Dolly je policiji ispričala da su ona i njen suprug u kući zatekli provalnika koji je nju zaključao,ubio Freda i ukrao njegov skupoceni sat.

Ipak, detektivi su postali sumnjičavi kada je Dolly rekla da se ona i njen muž nikada nisu svađali.Sa druge strane,Fred je bio bogat čovek i,iako je policija razmatrala pljačku kao motiv ubistva, za ovo jednostavno nije bilo dokaza.

,,Nezasita gospođa Oesterreich”

Oslobođena muža i kao naslednica ogromnog imanja gospođa Oesterreich postala je zainteresovana za porodičnog advokara Hermana S. Shapira.Prva greška koju je napravila bila je ta što je njemu poklonila skupoceni sat koji je navodno bio ukraden njenom mužu. Policija ga je prepoznala, a Dolly je objasnila da ga je pronašla ispod kreveta u dnevnoj sobi i da ipak nije bio ukraden.

Sve ovo vreme njen ,,Batmen” se i dalje krio na tavanu provodeći vreme u pisanju erotske poezije i avanturističkih priča.

I dok je Otto pisao,a Herman provodio bezbrojne sate u sudu dokazujući njenu nevinost,Dolly je našla još jednu žrtvu–sitnog poslodavca Roya Clamba.Postavši mu ljubavnica zamolila ga je za ,,uslugu”–kod sebe je imala pištolj baš onog kalibra kojim je ubijen njen muž i želela je da ga se otarasi.Mislila je,objasnila je svom ljubavniku,da bi policija nju osumnjičila ako bi našli pištolj pa im je zbog toga prećutala da ga poseduje.

I Clamb je pristao,a pištolj je bacio u jame pune katrana nedaleko od Los Angelesa.Tek kada ga je Dolly ,,šutnula” pristao je da ispriča sve policiji.

Redovne isporuke hrane za ,,praznu” kuću

Jedanaest meseci posle Fredovog ubistva 12. jula 1923. policija je uspela da pronađe bačeni pištolj i Dolly je uhapšena.Međutim, oružje je bilo toliko zarđalo da niko nije mogao da utvrdi da li je baš iz njega ispaljen fatalni metak.

Dok je bila zatvorena Dolly je svoju pažnju usmerila na advokata Shapira.Molila ga je da kupi namirnice,odnese ih u njenu kuću i kucne tri puta na mala tavanska vrata u njenoj spavaćoj sobi.

– Zašto kada je kuća prazna? – pitao je Shapiro.

– Zato što tamo živi moj polubrat,jako povučen mladić koji ne voli mnogo da izlazi napolje i plaši se drugih ljudi – objasnila je Dolly.

Zapanjen,advokat je uradio kako mu je klijentkinja rekla i tada je prvi put video Ottoa,a ovaj,željan razgovora sa drugim ljudima, ispričao mu je sve o svojoj desetogodišnjoj vezi sa Dolly i onome što se desilo one noći kada je Fred ubijen.

A onda se dogodio još jedan neverovatan obrt u ovom bizarnom slučaju–zbog svoje veze sa Dolly,advokat je rešio da ćuti!Imao je samo jedan uslov–Otto mora da ode.

Zbog nedostatka dokaza Dolly je uskoro oslobođena optužbi,a Shapiro se uselio kod nje,ali ne na tavan! Par je počeo da živi zajedno. Dolly je pristala da Otto ode što je mladić i učinio.

Suđenje ,,Batmenu sa tavana”

Tek 1930. godine,punu deceniju nakon Fredovog ubistva,Shapiro je rešio da sve ispriča policiji.U međuvremenu se razišao sa Dolly i više nije imao razloga da ćuti.

Drugi nalog za hapšenje je izdat i Dolly je optužena za zaveru da se počini ubistvo dok je Otto optužen za ubistvo.Policija ga je pronašla u Kanadi gde je pod drugim imenom vodio normalan život i bio oženjen.

Kada su na suđenju isplivali svi detalji ovog bizarnog slučaja mediji su podivljali!Priča o ,,Batmenu” i njegovoj ,,domino gospodarici” mesecima je punila naslovne strane,a novinari su se utrkivali u kopanju ,,pikanterija” iz ove neverovatne veze.

Odbrana Ottoa Sanhubera se zasnivala na tome da je,živeći na tavanu i u potpunoj zavisnosti od gospođe Oesterreich mladić izgubio kontakt sa realnošću i da je glavni krivac ona.Osuđen je za ubistvo,ali je slučaj u međuvremenu zastareo i tada 43-godišnji Otto je iz zatvora izašao kao slobodan čovek.

Slučaj gospođe Walburg Dolly Oesterreich bio je još ,,lakši”. Zastupao ju je onovremeni čuveni advokat,bila je optužena samo za saučesništvo,a onda čak i za to oslobođena.

O Ottou Sanhuberu, ,,Batmenu” iz Los Angelesa više se nikada ništa nije čulo.Walburg Dolly Oesterreich preminula je 1961. kada joj je bilo 75 godina,samo dve nedelje nakon što se ponovo udala za izvesnog Reya Berta Hedricka sa kojim je 30 godina bila u vezi.

4.Prava istina o ,,Uspavanoj lepotici"

Jednom kada kraljica sazna za muževljevu aferu,smišlja strašnu osvetu.Šalje sluge kod Aurore koji je ubeđuju da pošalje decu na dvor jer kralj želi da ih vidi.

Umesto toga, kraljica dečake odvodi kod kuvara,naređuje mu da ih ubije i od njih skuva jelo koje će kralj jesti te večeri.Kuvar umesto toga sakrije decu, a ispeče dva jagnjeta.

Nakon što je ubeđena da se otarasila dece,kraljica poziva i Auroru na dvor gde planira da je spali kao vešticu.Međutim,kralj saznaje za ovaj plan, spasava Uspavanu lepoticu i umesto toga na lomači spaljuje sopstvenu ženu.

Kuvar zatim otkriva da su deca sve vreme bila kod njega,Aurora i kralj se venčavaju i žive srećno do kraja života.

Izvori:

therichest.com(link koji nisam uspeo da proneđem za navedeni klip)

cdm.me

Espreso

StilKurir

Pre skoro godinu dana,patrijarh SPC predstavio je svojim vernicima 11 svojih omiljenih pesama.A ja se sad oglašavam povodom toga,mislim,obavešten sam k'o Koštunica.Da li,pa nije baš tako,nego su falili neki detalji da pojasne ovu priču,pa nije bio momenat da se blagovremeno oglasim.

Najpre,u ovom kulturnom posrnuću našeg društva,patrijarh je svakako trebao da se oglasi,i da izloži listu svojih omiljenih pesama tj. da omladini predloži šta novo da poslušaju,ali on to baš nije na takav način uradio.Umesto toga on je izložio listu pesama od kojih ni jedna nije hrišćanska,ne znam da li primećujete problem?On svakako,ima prava da izabere muziku koja mu odgovara,i to niko ne može da mu ospori,ali da sa takvom listom izađe u javnost,mislim da ga to čini nedostojnim svešteničke profesije,a kamoli,funkcije patrijarha.

Dakle,frajer se pohvalio da voli Led Zeppelin,u redu,to je njegova privatna stvar;ali ne možeš kao svešteno lice sa time da izađeš u javnost,zato što je ova rock četvorka u pesmi  ,,Stairway to Heaven" veličala Sotonu,oni tu pevaju ,,to je za mog slatkog Sotonu".Ako ćemo realno,ovakav potez je suprotan hrišćanskoj etici,a evo i jedne karakteristične poze članova ovog benda.

Pametnom dovoljno,kuranfili u prvom planu,a i poza sve govori,dok prvi s'leva,i treći od njega drže ruke uz pojas,kao da zovu obožavateljke na intimne odnose,baš kako su Allan i Barbara Pease opisali u knjizi ,,Definitivni vodič kroz govor tela".

Nego kad sam tako ,,pametan",hajde da ja ponudim te hrišćanske pesme,da vidimo,šta je to naš patrijarh propustio da kaže,a trebao je.

MATT REDMAN-FLAMES(PLAMEN)(2015) 

Sigurno je,da se ovo baš ne podudara sa muzičkim ukusom dotičnog,ali ja kažem,šta je trebao da ponudi,idemo dalje.

DARLENNE ZSCHECH-IN JESUS' NAME(U ISUSOVO IME)(2014)

Nastavljamo dalje,da i ja napravim listu od 11 pesama,izgleda da mi ne ide loše.

MARANATHA! MUSIC-EVERLASTING GOD(VEČNI BOG) (2011) 

Ovo kao da je Vlado Georgiev komponovao,upravo taj muzički stil,iako nemaju nikakve veze s'njim,a patrijarh ćuti li ćuti o tome.

RON KENOLY-HOLY LORD(SVETI BOG)(1991)

Ovo bi bio moj odgovor patrijarhu za  Leonarda Kohena,sada sledi odgovor za Partibrejkerse.

CASTING CROWNS-MY OWN WORST ENEMY(MOJ NAJVEĆI NEPRIJATELJ)(2011)

A sada odgovor i za molitvu Fransoa Vijona(Francois Villon).

ROMSKA PESMA ,,AMARO O HRISTO"

Malo furam Ganči,a?Ganči,Ganči,ništa im ne fali.

Idem malo do Italije,samo virtuelno,da čujem kako oni pevaju o Hristu,našem Bogu.

MARCOS WITT AND COALO ZAMORANO-TU NOMBRE ES CRISTO(U IME HRISTOVO)(2017)

Meni se ovo više sviđa nego Joksimovićev ,,Milimetar",mislim na pesmu pod tim imenom,koja je nastala tako što je dotični preko Backmasking aplikacije okrenuo instrumental verziju hita Donne Summer ,,Hot stuff",slobodno proverite,ja ne lažem.

Nego kad sam pomenuo dotičnog,da pomenem i jednu simpatičnu stvar.

PAUL WILBUR - PRAISE ADONAI (SLAVITE ADONAJA, jevrejsko ime za Boga) (1999)

Liči pomalo sa Joksinom ,,Michelle" iz 2005.godine,ali samo liče,Željko je tu skidao fazone od Bitlsa(The Beatles),a ne od Wilbura.Nego,jedno iznenađenje povodom toga,Žeća je dobio muzičkog naslednika,u pitanju je pevač Joshua(Isus) Aaron,koji stvarno ekstra peva,baš kao nekad što je pevao Željko Joksimović,sledi dokaz.

JOSHUA(ISUS) AARON-HINEH MA TOV(KAKO DOBRO,I KAKO PRIJATNO)(2019)

Šta reći,osim zbogom Željko,i dobro došao Jošua(Joshua iliti Isuse-grčki prevod jevrejskog Joshua).
Nego,mi malo stariji sećamo se da je Joksimović snimao duet sa Džinovićem,a patrijarh je zaboravio da vam kaže da i Jevreji Harisa Džinovića za trku imaju,koji peva baš jevrejsku duhovnu muziku,pazi sad ovamo.

JONATHAN SETTEL-SONG OF HEALING(hebr. SHIR REFUA,srp. PESMA ISCELJENJA) (2017)

I za kraj,kad se ne seti moj patrijarh,moram ja koji sam vernik crkve koju on vodi,jeste muzička alternativa srbomrzcu Oliveru Dragojeviću,a to je američki pevač hrišćanske muzike Don Moen,i naravno nešto od njega.

DON MOEN-GLORY TO THE LORD(SLAVA GOSPODU) (2000)

Ovo je bio samo jedan suviše mali,i neznatan delić od lepote koju nude hrišćanska i jevrejska duhovna muzika,koju jako volim privatno da slušam,i slušam je od 2015.godine(žao mi je što nisam saznao za nju ranije).Za moj ukus,ovo je ubedljivo najlepši muzički pravac,i stvarno je žalosno,to što naš patrijarh ništa od ovoga nije pomenuo u listi svojih omiljenih pesama.Pozabavite se ovom temom i obogatite svoj muzički ukus,eto naveo sam vam i koje godine je koja od ovih pesama nastala,da bi ste imali neku predstavu o tome,koliko dugo se ova kultura neguje.Međutim,sada se nameće pitanje,zašto nam nesavestan čovek vodi crkvu?Možda odgovor na ovo pitanje leži ovde.

A možda se odgovor krije i ovde.

https://www.ivantic.info/Ostale_knjiige/istorija/Bojan-Jovanovic-Mafija-u-crkvi.pdf 

Dobro razmislite,o svemu ovome!

Aleksandar Dunić,ko beše taj?Pa kad pamtimo glumce po ulogama,a ne po imenima,onda se takvo pitanje i postavlja.Aleksandar Dunić je mnogima poznat kao glumac iz serija Siniše Pavića,iliti kao Dr Popac iz ,,Srećnih ljudi",zatim kao Bisin dečko Kokan Prodanović iz ,,Porodičnog blaga",i kao Ćirko iz ,,Bele lađe",sad zavisi ko ga kako pamti,ja prvobitno kao Kokana,pa onda sve ostalo.

Ma šta ti je gluma,od telohranitelja(kog je glumio u ,,Tesnoj koži"),preko švalera(Srećni ljudi i Porodično blago),pa do batlera(Bela lađa).

Aleksandar Dunić,čovek visok preko 2 metra

Naime,Aleksandar Dunić imao je nastup na Leskovačkom letnjem festivalu,gde je publici 18.06.2023.godine,sa početkom u 22 časa u dvorištu etno-kompleksa ,,Šop Đokić"(državo vraćaj ono što si otela '45-e,to pripada pomenutoj porodici),gde je predstavio ljubavnu poeziju pesnika Jovana Dučića,mada se malo osvrnuo i na poeziju Laze Kostića,Vladislava Petkovića Disa,grčke mitologije,kao i anegdota o njegovim kolegama.

Ovo veče,koje je pomenuti glumac otvorio,tačno u sekundi,za razliku od mene,koji sam kasnio 3 minuta,je svakako nešto što je bilo potrebno,jer je narod mnogo kulturno posrnuo.Stvarno bi morali makar malo,da dohvatimo knjigu u šake,inače ode pamet u nepovrat. 

Dakle,nakon interpretacije knjige Jovana Dučića ,,Blago cara Radovana",Dunić je prešao na Vladislava Petkovića Disa,gde je najpre objasnio njegovu tragičnu smrt,rekavši da je pomenuti pesnik u toku I svetskog rata slao svojoj ženi i deci novac da prežive preko svog prijatelja,dok je dotični taj novac zadržao za sebe.Dis,kada je to saznao,ukrcao se na brod,i krenuo iz Francuske ka Srbiji,ali avaj,pade granata,raznese brod,poginuše osoblje i putnici,a sa njima i Dis.Tom prilikom je Aca Dunić interpretirao Disovu pesmu ,,Tamnica",slušamo interpretaciju,ali ne u Dunićevoj izvedbi,jer nema nasnimano od njega.

Potom se Dunić osvrnuo i na Lazu Kostića,rekavši da u vreme kada je ova Lazina pesma nastala,da niko tada nije mogao da razume,šta je pesnik hteo da kaže,a da je i danas jako teško razumeti zančanje tih reči koje sadrži ova pesme.Za sebe je rekao,da je tek u 50-oj godini svog života uspeo da razume Lazinu poruku,koju je on poslao narodu,zato što mu je trebalo za to veliko životno iskustvo.Iskren da budem,bio je u pravu,iako imam 32 godine,iako sam ovu pesmu učio u srednjoj školi,jedino što sam ove večeri uspeo da razumem jeste da mi ljudi jurimo za stvarima koje na kraju postaju prah i pepeo,i koje su suštinski nebitne,a ne bavimo se nečim mnogo bitnim,kao što je recimo npr. stanje kvaliteta naše duše;ostalo nažalost nisam uspeo da pročitam između redova.Ne znam,evo poslušajte vi ovu pesmu u interpretaciji Petra Kralja,možda ćete moći da izvučete pouku.

Takođe,Dunić je pomenuo da su stari Grci zaljubljene ljude doživljavali kao bolesne ljude,a ljubav kao bolest.Možda su i bili u pravu,ljudi se stvarno nekad izgube od ljubavi,a da to nažalost ne bude vredno. 

Pored toga,Dunić se ponovo vraća na Dučića,gde analizira njegove stavove o ženama,i gde napominje kako su dotičnog okarakterisali kao ženomrsca,iako on nikad nije bio takav.Ovo me podsetilo na neurologa Jova Toševskog,koga su pitali da li mrzi žene,čim kaže da sa ženama čovek ne sme biti nežan,jer one to zloupotrebe,a Dr Jovo im na to odgovara:,,Ja da mrzim žene,ne bi napisao 15 knjiga o njima;ja sam im posvetio ceo svoj život.'' Sada poslušajmo,šta Jovan Dučić kaže o ženama.

Nikako ne smem zaboraviti detalj,koji je Dunić pomenuo,a to je kako je Jovan Dučić bio zaljubljen u jednu mađarsku Jevrejku(to može biti samo Hazarka,tamo pravih Jevreja nikad nije bilo),sa kojom je imao iskrenu ljubav,i koja je u toku I svetskog rata otišla u SAD,tamo provela to vreme,a onda mu polonila tu kuću;danas je tu srpska ambasada u SAD-u.

Ovde je Aleksandar Dunić otvorio još jedno veoma važno pitanje,a to je kako smo od zemlje pesnika,postali zemlja bez pesnika,rekavši da mu uopšte to nije jasno,ali meni jeste.Pa kad mi je jasno,hajde da objasnim,glavni krivci za to su,obrati pažnju ovamo:

                        1.škola(gde su pesničke sekcije,ja kada sam bio školarac,moj učitelj Boža je držao takve sekcije),

                            2.mediji(gde su intervjui sa pesnicima,ja kada sam bio mali,imao sam prilike da gledam ,,Šešir bez dna" i ,,Fazoni i fore",gde sam se nagledao i naslušao Ljubivoja Ršumovića i Raše Popova,pa smo mi kao deca čitali časopise ,,Đačko doba" i ,,Vrabac školarac",gde sam se načitao pesama Dobrice Erića),

                      3.država(gde su pesnički festivali,gde su njihove tribine,od kako od 2008.godine pratim kulturna dešavanja,na dešavanja takvog tipa nikad nisam naišao).

Mislim,da sam otkrio problem.

Kad sam već pomenuo svog učitelja,da pomenem i ko je Dunića učio glumu,u pitanju je glumac Branko Pleša;mlađi neka pogledaju seriju Gordana Mihića ,,Gore,dole'' i film ,,Sabirni centar'',tu će saznati ko je bio taj glumac.Iskren da budem,Mihićeva serija ,,Gore,dole'' najbolje prikazuje sećanje na '90-te,mada je danas nažalost situacija još gora nego tada.Inače,za Plešu,njegov učenik kaže da ovaj nikad nije učio tekst,već je uvek hvatao reči od svojih suflera,što kako Aca kaže,nije nimalo lako.Takođe,pomenuo je da se Pleša nadovezao na citat patrijarha Pavla ,,budimo ljudi,nikad neljudi'',rekavši,da ne možemo do kraja biti ni ljudi.

Na početku ovog teksta,pomenuo sam da je Dunić pričao anegdote o svojim kolegama,pa da krenem.

Dragan Nikolić,pored toga što nije dozvoljavao da ga kaskaderi zamenjuju u rizičnim situacijama,nego je sam preuzimao odgovornost na sebe,bio je ujedno i tip čoveka,do kog je svako mogao da dođe,pa ga tako jedan lik zamoli,da mu se javi u kafiću dok ovaj za stolom muva ribu.Tu je čika Gaga doživeo neprijatnosti.Pristade on da učini uslugu ovom frajeru,pa priđe i pita ga pred njegovom ribom:,,Gde si druže,nema te dugo na piće?'Ajde javi se kad imaš vremena,da popijemo po  jednu."

Na to mu ovaj reče:,,Je li bre,pi*ka ti materina,jesam li ja tebi zabranio da mi se javljaš!?"

Ovo stvarno nije fer,bar da mu je rekao:,,Nema frke Gagi,čujemo se",mogao bi i tako da zbari picu,a možda bi i sa pomenutim Gagijem postao ortak.

Iskren da budem,meni je ovde najjača bila angdota o Milanu Gutoviću,pazi sad:

Ode Lane Gutović kod psihijatra,i požali se doktoru:

,,Doktore,nesrećan sam;ne znam,šta da radim."

Na to će doca njemu:,,Obilazite bašte,družite se sa meštanima,gledajte žene,i videćete kako ćete biti srećni.Hajde da se vidimo za 7 dana,da vidimo kakav je efekat."

Dođe Lane za 7 dana,a ovaj ga nije iz prve poznao,i kaže kako je sve uradio,ali i dalje je nesrećan.

Doktor tada reče Lanetu:,,Putujte malo po svetu,Rim,Pariz,Madrid,možda ćete tada biti srećni,pa se opet vidimo za 7 dana."

Posle 7 dana,eto ga Lane na kontroli,i kaže:

,,Doktore,bio sam u Parizu."

,,I kako je bilo?",pita ga ovaj.

,,Pa lepo,ali ja sam i dalje nesrećan."

,,Čekajte,jeste li obišli Luvr,Versaj...",upita ga psihijatar.

,,Ma jesam doktore,ali to nema efekta na mene",odgovori Lane.

,,Imam ideju'',reče psihijatar,pa nastavi:,,Idite na obično veče Laneta Gutovića,on će vas nasmejati i razveseliti,posle njegovih nastupa svi izlaze veseli i nasmejani."

,,Pa ja sam Lane Gutović'',odgovori on.

Pomenuću i to da je Dunić delio sa publikom i neke anegdote o Marku Nikoliću,mada one i nisu bar meni nešto mnogo interesantne,ali u celoj ovoj priči,on je publici preporučio da pogledaju dramu ,,Karađorđeva smrt'',a čitaoci će ovde upravo imati tu čast.

Da skratim,posle nastupa od sat i po,Dunić pristade da se fotka sa fanovima,ali prvo na kratko proćaska sa svojim kolegom Pepijem Smiljkovićem(Tika Špic),koji je bio u društvu svoje supruge,pa nije hteo da smeta Duniću u druženju sa fanovima,a mogao je,ne bi mu ništa falilo,potom je zakazao neke intervjue preko mejla,i onda dođoše fanovi.  

Kao da sam nešto predosećao,ali kao da sam nešto predosećao.Kada su bile ovogodišnje julske vrućine,nije se moglo sedeti u kući.Sedeo sam tada na terasi svog doma,i na telefonu pustao pesme Željka Samardžića,prisećajući se doba kada sam pre polaska na studije,a posle završene srednje škole obilazio kafiće.To je bilo doba,kada je bila aktuelna muzika '90-ih,a Samardžić se baš tih '90-ih i pojavio na javnoj sceni.Ubrzo nakon toga,imao sam prilike i da upoznam ovog pevača.To su bila vremena,gde li to nestade?Gde li nestade?U kakvom to vremenu živimo,u kakvom . . . i kad eto,ispade šansa za podsećanje na neka lepša vremena koja su danas daleko iza nas.

Dakle,na otvaranju 33. po redu ,,Roštiljijade'' 2023.godine publika je imala prilike da uživa u koncertu pop pevača Željka Samardžića.Ovaj koncert počeo je par minuta nakon zakazanog termina(22 i 30) pesmom ,,Zato kradem'',potom su usledile pesme Posle duge veze,9 000 metara,Mesec u vodi,Ne daj da te rade,Kameleon,Grlica,Ako odeš(posvećena pokojnom bubnjaru ,,Amadeus'' benda,Bojanu Zlatanoviću Tokanu),Sipajte mi još jedan viski,Nisi ti za male stvari,Letnja draga,Stari Lav,Pokaži mi šta znaš,Udala se moja crna draga,Dajte jednu lošu,Ljubavna adresa,Baš šteta idr. uz koje ga je publika horski pratila uz dominaciju pripadnica lepšeg pola.Pored navedenih pop pesama,Željko je svoju publiku podsetio i na neke narodnjačke singlove iz svoje ranije karijere,kao što su Slutim,Da me nije,Sve je moje tvoje,Sve je surovo,Kafanska pevačica(pevali mi je na maturskoj večeri 16.05.2008.godine),Bezobrazno zelene i Pređi preko svega.Od tuđih pesama,Samardžić je izveo pesmu Rođe Raičevića ,,U tebe sam zaljubljen'',za koju je napomenuo da je bila pobednička na Budvanskom festivalu '95-e,i pesmu Ace Pejovića iz filma ,,Toma'' ,,Ponoć'',dok je koncert zatvorio pesmom ,,Ljubavnik''(sa ovom pesmom bilo je otvoreno moje drugarsko veče 2005.godine,a sa njom je Samardžić i 2009.godine zatvorio koncert u niškoj hali ,,Čair'').Ovaj koncert trajao je nešto više od dva časa,mogli smo videti kako je Željko na trenutak sišao sa bine da se proslika sa publikom,ali su tu privilegiju na pomenutoj manifestaciji,kao i uvek dobila mažena i pažena dečica(danas već zreli ljudi),od dolaska aktuelne vlasti,a to su stranački aktivisti,kojih nikad nije bilo više u Srbiji nego sada(negde oko 450 000 u celoj državi,ako se ne varam)!Što se običnih smrtnika tiče,oni su nažalost ovog zadovoljstva bili uskraćeni,jer je pomenuti pevač sa bine morao da kroči pravo u auto,kao Vesna Zmijanac prethodne godine.Ovde se postavlja pitanje,kako li ja onda dođoh do njega,kad su takve okolnosti,a ja nisam dobro došao u stranačke krugove?Šta da kažem,sreća je moja bila da je pomenuti pevač skoknuo do motela ,,Bell'' nedaleko od bine,da se presvuče,tako da sam imao mogućnost da pratim auto,i tako dođem do njega,gde je naravno čovek bio kao i uvek ljubazan.Inače,meni je ovo četvrti po redu susret sa njim,a moram da pomenem da je on bio prva javna ličnost iz sveta muzike,koju sam upoznao,još 'davne 2009.godine,na datum 31.08. takođe na otvaranju pomenute manifestacije.Dakle,ljudi poput Željka Samardžića,Željka Vasića,Kikija Lesendrića i Aca Pejovića jesu ljudi koji su publici uvek dostupni,tako da ako primetite da se sklanjaju od publike,znajte da je to plan organizacije.Ljudi,potpisujem,da je tako!Uostalom,kada pogledate Facebook stranicuŽeljka Samardžića,videćete da čovek redovno na svim svojim koncertima se kreće među fanove i fotografiše se sa njima,dok mu u Leskovcu,ovo baš nije bilo omogućeno(ne potpuno,i ne u pravom smislu).O ovim detaljima sam nakon koncerta proćaskao malo sa direktorom Turističke organizacije mog grada,koga sam na ovom blogu par puta pominjao,gde mi je lik rekao,kako su to stari ljudi koji ne mogu fizički tako nešto da izdrže,i kako je Samardžić već za sledeći dan imao zakazan koncert u Splitu,gde ga je očekivao put dug 1000 Km.Neka bude,da je tako,ali vidimo da su od 2012.godine do danas ovakvi slučajevi na ovoj manifestaciji veoma česti;prosto su postali praksa.Takođe,moram da pomenem da je ozvučenje ove godine jako loše,te se sam pevač jedva čuo,uostalom poslušajte.

Jedino što se meni lično ne sviđa kod ovog čoveka jeste njegove trenutna podrška aktuelnoj vlasti,mada se nije zahvaljivao na tome što su ga doveli da peva,kao njegove dosadašnje kolege,i to što je pevao na proslavi dana nezavisnosti Crne Gore.

Opet kažem,o ovom čoveku imam uglavnom pozitivno mišljenje,a što se tiče ovih njegovih skorašnjih političkih angažmana,smatram da muzičari trebaju da budu potpuno apolitični,bar za javnost(privatno je nešto drugo,privatno i ja pratim politiku kao i vi,kao i ostatak sveta,što je normalno),jer stvarno nema smisla da se muzičari eksponiraju na takav način,a i priznaćete,to stvarno ružno izgleda.

 

Za Dr Srđana Cvetkovića,sazano sam 2012.godine,gledajući ga u emisiji Milomira Marića ,,Ćirilica'',koja je u to doba bila emitovana svakog ponedeljka na ,,Happy'' TV-u.Iskren da budem,ne znam u kojim terminima se sada ova emisija emituje,pošto Marić kao novinar nije više ono što je bio.U toj emisiji,saznao sam za Srđanovu trilogiju ,,Između srpa i čekića'',gde je legendarni autor predstavio ili bolje reći otkrio zločine komunista nad srpskim narodom posle II svetskog rata.Ovo me zaintrigiralo,da godinu dana kasnije,kada sam pristupio društvenim mrežama,da stupim u kontakt s' njim.To,barem za mene,uopšte nije bilo teško,čim sam mu poslao zahtev,istog sekunda me prihvatio,isto kao i novinar Predrag Peca Popović iz ,,Tabloida'';kod ostalih to baš i nisam primetio,tako da se izvinjavam na ovoj konstataciji.Evo,prošlo je već 10 godina nakon toga i pružila mi se prilika da i njega upoznam,mogu reći fizički,pošto smo za 10 godina prijateljstva,uspeli odlično da se upoznamo,razmenivši nekolicinu poruka na temu nacionalne istorije.Dakle,07.septembra,ove godine(u budućem periodu 2023.godine),imao sam zakazan termin za 13 časova kod Srleta na Institutu za savremenu istoriju u Beogradu,gde on godinama radi.Tog dana sam polagao Pravosudni ispit u Beogradu,tako da sam do svog ortaka,nastavio u produžetku.Odem do Instituta,dođoh do portira,i kreće priča:

,,Dobar dan''-rekoh portiru.

,,Dobar dan,izvolite,šta vam treba?''-upita on mene.

,,Treba mi gospodin Srđan Cvetković,imam za danas u 1 zakazano kod njega''-odgovorio sam.

,,A šta će ti on,odakle si ti momak?''-upita me on.

,,Ja sam iz Leskovca,južnjak,kao i on,samo je on malo istočnije od mene.''-rekoh ja.

,,Hajde da proverim telefonom,mada on je do 12 sati na terenu,tek posle 12 dolazi na Institut.''-reče portir,i zavuče se u jednu prostoriju,za širu javnost nedostupnu.

Nakon par minuta izađe,i u taj mah naiđe jedan Srđanov kolega;javnosti,pa i meni nepoznat,te uhvati portira kako mi priča da se čuo sa Srđanom,u vezi mene,prekinu ga i reče mu:,,Ne za*ebavaj dečka'',a onda se obrati meni:,,a ti 'ajde sa mnom,vodim te do Srđana",i tako smo ušli u lift.Dok smo se vozili liftom,taj lik me upitao,da li sam došao,da mi Srđan pokloni knjigu,rekavši da je Srđan jako dobar čovek,i da omladina dolazi,da bi im po neku knjigu poklonio.Ovde zastanimo!

Ovo je odličan potez Srđana Cvetkovića,i lepo je da ga bije ovakav glas,zato što ovo predstavlja jednu veliku i odlučnu borbu protiv prostakluka koji se plasira u medijima,otpor banalizmu i jednu iskrenu borbu za očuvanje pismenosti,obrazovanja i kulture.

Sada se vratimo priči.

Na pitanje anonimnog naučnog radnika,s' kojim sam se vozio u liftu,odgovorio sam da sam došao da se vidim sa Srđanom,što je izazvalo blagi podsmeh kod dotičnog sagovornika.Naravno,i on me pitao za iste formalnosti kao i pomenuti portir,i tada sam se iznenadio,kako mi je lik rekao da je mislio da Topli Do(Srđanovo rodno mesto) nije kod Pirota,i da je to mesto u istočnom delu naše zemlje,a ne na jugoistoku.

Posle ovog kratkog razgovora dolazim do Srđana,baš je tada imao sastanak tj. kolegijum,gde su razgovarali o svojim daljim aktivnostima na jugoistoku Srbije.Uprkos svemu,uspeo je da izdvoji malo vremena i za mene.Mogu reći,da sam bio jako ljubazno primljen,popričali smo o nekim mojim familijarnim stvarima,pošto su moji bili antikomunisti,saznao sam tom prilikom,da mog pradede(četnika) uopšte nema u OZN-inoj knjizi streljanih tj. da je uspeo da preživi rat,da im umakne,i da mu se tako izgubi svaki trag;samo što je tada ostavio iza sebe ženu i petoro dece,i nažalost obračun sa nacionalizacijom,koji je tada bio i surov i nepravedan,naravno na štetu Srba.Konkretan da budem,mojima je crvena banda otela imovinu,isterala ih kao siročiće,a njihovu imovinu poklonila doseljenicima iz Albanije,koji bi sada da prave Veliku Albaniju;toliko o patriotizmu komunista i njihovoj ,,ljubavi" prema Srbiji i Srbima.To je naravno danas u postupku restitucije,ali ovde smo Srđan i ja otvorili još jednu temu.Naime,krajem '60-ih i početkom '70-ih,komunisti su podelili ljude u dve društvene klase.Te klase,bile su birokrate i  tehnokrate(tehnomenadžeri).Birokrate su bili i ostali i dan danas,ljudi u službi vlasti,u Srbiji poznati kao oni koji ti kažu ,,molim,sačekajte'', ,,niste vi jedini'' , ,,za taj novac,o pa hvala,zašto da ne'' , ,,šalje vas rukovodilac,o pa za vas odmah,vi ne smete da čekate''...Svaka čast izuzecima,tako da državnim službenicima koji se ovako ne ponašaju,mogu da poručim sledeće:NEMATE POTREBE,DA SE U OVIM NAVODIMA PREPOZNATE,ALI MORATE DA PRIHVATITE ČINJENICU DA STE OVAKVE KOLEGE,U SVOM RADNOM VEKU IMALI PRILIKE DA UPOZNATE. Dobro,ako su birokrate takve(šta sam ih nagrdio),kakvi su to tehnomenadžeri?To su naravno bili ljudi koji su hteli da uspostave tržišne principe u nacionalnoj ekonomiji tadašnje Jugoslavije,što su tadašnji nacionalni zakoni pod pritiskom zapada u prvi mah dopustili,pa je Tito(tajna internacionalna teroristička organizacija,kako mu je stvarno glasio nadimak od strane nedićevaca;Tito je bila skraćenica,tačnije T.I.T.O.) nastavio ubrzo opet po starom,oštetivši tako mnoge ljude,u ostalom i mog dedu,tadašnjeg tehnomenadžera.Detalje,ovog razgovora,dalje ne bih otkrivao,tačnije biće ovo svakako obelodanjeno,kada bude došlo vreme za to,gde će naravno,niko drugi do Srđana Cvetkovića,to da obelodani,jer tu treba da bude iznešeno još sijaset takvih slučajeva,kao što je bilo,kako mi je Srđan rekao da je jedan lik hteo da se bavi distribucijom električne energije,pa je zažalio zbog toga,preživeo,ali zažalio,kao i moj deda.Tom prilikom,Srle mi je dao savet da pogledam Zakon orehabilitaciji iz 2006.godine,koji nažalost danas više ne važi;rekao je,da je to bila šansa mojima,mada sve je uzalud,ali neću sad o tome.Da bi ste bolje razumeli ovu priču,evo jednog linka na pregled:

https://gradsubotica.co.rs/kako-je-muja-postao-lopov-i-sta-su-mu-srpski-sudovi-duzni/

Srđan je meni tom prilikom rekao,da su komunisti gledali na profesionalne menadžere,kao na ubedljivo najveće državne neprijatelje,na šta sam morao 3 puta da se prekrstim,jer ne mogu ni sada da verujem,da neko ko ugovara posao,kupovinu i prodaju robe,stvara prodajnu mrežu,gradi klijentelu,da takav čovek bude državni neprijatelj.Pa valjda je logičnije biti državni neprijatelj,ako odaješ državne tajne neprijateljskim zamljama,ili ako pokušaš da ukradeš istorijske dokumente od ključne važnosti,kao Vuk Karadžić,pa ih prodaš u inostranstvo,to je valjda državni neprijatelj,ili neko ko pokuša da minira određenu zadužbinu,ili neku biblioteku,ili pokuša da izvrši atentat na vlastodržca kako bi destabilizovao zemlju,a ne neko ko se bavi menadžmentom-komercijalom.Alo,LUDILO REŽIMA!!!Tu smo obojica došli do zaključka,da su ovi likovi bili protivnici liberalne ekonomije,zasnovanoj na doktrinama Adama Smitha,poznatija kao ekonomija ponude,već su bili pobornici komendne ekonomije,čiji je zastupnik bio Karl Marx(Mordsheim Lewi).Prva pomenuta ekonomija,zasnovana je na principima ponude i tražnje,a ova druga na izvršenju planskih zadataka,ali se pitam samo,šta onda kad se svi ti zadaci izvrše?

Takođe,sam popričao sa Srđanom i o dokumentarcu ,,Poslednja avantura Kaktus Bate'',pa hajde nešto i tome da kažem.Kaktus Bata bio je lik iz stripova Veljka Kockara,Srbina iz Osijeka.Veljko je inače učio zanat od hrvatskog strip crtača Marjana Ebnera,koji je našoj publici predstavio jugoslovensku verziju Mikija Mausa,pod pseudonimom ,,Mika Miš''.Naime,Miki Maus se pojavio u kraljevini Jugoslaviji u listu ,,Politika'' 1931.godine,i to u stripu,ali su ga tadašnje vlasti zabranile,zbog promocije okultizma.Šest godina kasnije,Marjan Ebner dolazi na ideju da kultnog lika predstavi po naški,kako bi sprečio ilegalnu distribuciju animiranog lika,i tako brojnih ljudi spasao problema sa zakonom.Tako su mnogi imali prilike da vide kako Mika peče rakiju,peče prase za Božić isl. ali ne i kako čuveni Micky barata magijom i juri čudovišta.Već 1940.godine Veljko Kockar dolazi na još bolju ideju,a to je da predstavi nešto novo,što bilo konkurentno pomenutom američkom stripu,ali opet originalno,i da sovoji neko veće tržište od našeg.Veljko Kockar je uspeo sa ovim likom da osvoji svet,tako da je planeta u tom pogledu,bila podeljena na sledeći način:zapadna polulopta je imala Mikija Mausa,a istočna Kaktus Batu.Naravno,ovo je zasmetalo Veljkovom konkurentu,ne tako uspešnom strip crtaču Marku Ristiću,inače vođi pokreta ,,Beogradski nadrealisti'' koji su tada bili u tesnoj saradnji sa komunistima.Tako je Veljko bio streljan 1944.godine u 24-oj godini svog života,ne stigavši da postane,ni suprug,ni otac,ni svekar,ni penzos,ni deda.Veljko je tu bio streljan,pod optužbom da je srađivao sa Gestapoom,što se nikad nije ni dokazalo,čak čovek nije bio ni presuđen,a još su ga optužili da je u ljotićevskom listu ,,Bodljikavo prase'',gde je inače bio redovno zaposlen i primao platu svakog meseca,nacrtao Staljinovu karikaturu,samo ne znam šta to njih pogađa,pa Staljin nije bio naš državljanin.Kada je Veljko bio ubijen,pomena o Kaktus Bati nije bilo,tako je Miki Maus odneo pobedu potpuno nezasluženo,bez fer borbe,i tako se Dizniju otovrilo tržište ka istoku;ljigavci bravo,i sram vas bilo!Ovu priliku je '80-ih strip crtač Dragan Krsmanović gledao da predstavi kao svoje delo,i da tako sebi prigrabi slavu,ali je to prošlo bez uspeha.Za neupućene,dostavljam prilog o Kaktus Bati,a rediteljafilma molim,da isti pusti u prodaji;hoću da ga kupim.

Kako bi ovog lika iz stripa sačuvao od zaborava,na svojim Scribd i Academia.edu nalozima sam postavio ove stripove,tako da možete besplatno da ih preuzmete.

https://www.scribd.com/document/625171158/Kaktus-Bata#

https://www.scribd.com/document/625170959/Kaktus-Bata 

https://www.academia.edu/96712620/Kaktus_Bata

https://www.academia.edu/95927345/Kaktus_bata

A evo i te sporne Staljinove karikature.

Izvor:http://ubsm.bg.ac.rs/cirilica/dokument/1912/bodljikavo-prase-1941-1942

Ko nije čitao knjigu Miloslava Samardžića ,,General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta 1.tom'',evo da kažem da Staljin(pravo ime mu je bilo Joseph Stallin,bio je sin bogatog bankara iz Odese,i bio je Hazar,a ne Gruzin) jeste bio cezar XX veka,jer je bio ideolog svetske revolucije,gde je gledao kao i Hitler,da u II svetskom ratu osvoji ceo svet,uostalom na ruskom jeziku sovjetski sajus znači svetski savez,pa vi sad razmislite.

Nakon svih ovih otvorenih tema,i ja sam od Srđana dobio knjigu na poklon,u pitanju je knjiga ,,Borislav Pekić-život buntovnika'',gde je proslavljeni istoričar opisao biografiju našeg naravno više nego poznatog intelektualca.U samoj knjizi dobio sam i posvetu,a još smo se i njegovim telefonom fotkali,jer je mome preminula kamera;pokoj joj duši.Eto reklamacije za kompaniju ,,Nokia'',podbacili su!Takođe,hteo je i svoju knjigu ,,Sava Banković-u predvorju pakla'' da mi pokloni,ali sam ja to odbio,rekavši da je već imam u pdf formatu;reč je o svešteniku koga su komunisti nevinog osudili i maltretirali ga na robiji.Ono što bih još mogao da dodam jeste i to da je Srđanova biblioteka daleko bogatija od moje,tako da iako sam fakultetski obrazovan,ja sam za ovog doktora nauka totalno nepismen,koliko on ima knjiga!Takođe,moram da priznam,da mi je velika čast bila razgovarati sa ovim čovekom,jer je on pripadnik generacije '72. godište,a to je generacija koja je u svojim profesijama OBORILA SVE REKORDE I POSTAVILI SU NOVE GRANICE,KOJE JOŠ NIKO DO SADA NIJE PREVAZIŠAO!Rekao mi je takođe,da u poslednje vreme,sve manje čita knjige zbog preobimnog posla u Institutu gde radi.Rekao mi je,da mu je žao što ne možemo kao ljudi negde na piće da izađemo,jer je poslovno prepun.Rekao sam mu da će se njegov Pirot ponositi njime zbog svega što je uradio do sad i za svoj zavičaj i za Srbiju,na šta mi je rekao da preterujem,jer on nije ni pevač ni fudbaler,ali videćemo;ja mu držim palčeve,da on postane trajni ponos grada Pirota,jer je to realno zaslužio!