Umirali su pevajući o slobodi

 Srpske vojvode u Staroj Srbiji i Makedoniji,

Jovan Stojković – vojvoda Babunski,

treći s desna u prvom redu

EKSKLUZIVNO: ISTRAŽIVANjE O NASTANKU I ISTORIJI ČUVENE PESME ČETNIKA-KOMITA “СРПСКА МИ ТРУБА ЗАТРУБИ ВО ТОВА СЕЛО ДРЕНОВО”

• Stara srpska pesma „Srpska mi truba zatrubi vo tova selo Drenovo” stara je 111 godina, a pevala se posle pobeda četnika-komita u bitci u Drenovu 1907. godine i od 1908. se peva sve do današnjih dana…

• Zbog ove pesme poznate i po refrenu „Spremte se, spremte četnici” u posleratnoj Jugoslaviji J. Broza se obavezno išlo u zatvor

• I melodija i tekst „Srpska mi truba zatrubi”, sačuvani su zahvaljujući Negotincu  Dragiši M. Stojadinoviću, čuvenom četniku, poznatom snimatelju i fotografu.

• Pesma je posvećena jednom od najčuvenijih srpskih vojvoda  Jovanu Stojkoviću Babunskom, učitelju i učesniku borbi u Drenovu

• Zbog svoje hrabrosti uživali su u svim vremenima veliki ugled u narodu. Svoje žrtvovanje smatrali su za čast, a podvige za dužnost.

Piše: Stevan Jovičić * (videti napomenu priređivača)

 
Pesma „Srpska mi truba zatrubi vo tova selo Drenovo” sa stihom „Sprem’te se, sprem’te četnici” traje u srpskom narodu više od jednog veka – tačno 111 godina prošlo je od završetka borbe između srpskih četnika i bugarskih komita u selu Drenovu, u Skopskoj kazi, u današnjoj Makedoniji. Posle završene borbe prvi put se čula ta pesma. O njenom nastanku dva učesnika dala su različite podatke. Vojvoda Vasilije Trbić[1] navodi da su pesmu počeli da pevaju četnici dok su se odmarali posle borbe u Drenovu, a da je hor predvodio Anđelko Stanković, četnik iz Đevđelije[2].

Dragiša M. Stojadinović[3], koji je takođe učestvovao u borbi u Drenovu između ostalog je napisao i deo koji se odnosi na nastanak pesme: „Na glas prvih pušaka koje zapucaše, naš trubač u gornjem delu sela zasvira sam, bez ičijeg naređenja: Napred! Paljba počinja! Ovaj trubni znak odjeknu preko malog sela i razli se niz doline i bregove i izmešan sa hukom Topolke i Drenovske reke, izgubi se preko krševa opominjući Bugare i meštane, da je ovo kolevka srpskih Nemanjića, rodno mesto Kraljevića Marka, da je ovo zemlja srpska bila i da će srpska ostati.
Ko je tada mogao misliti da će se odjek ove trube godinama oriti širom cele Srbije, a posle i Kraljevine Jugoslavije i da će postati simbol borbe mnogih pokolenja. Tada je to tako prosto, jednostavno i obično bilo, da smo se samo nasmejali trubaču, koji je svojom trubom hteo da prkosi Bugarima, a seljake da uplaši i opomene da se ne šalimo. Pesmu Srpska mi truba zatrubi, vo tova selo Drenovo sastavio je i ariju joj dao 1908. godine četnik – kaluđer Jovan Grković-Gapon,Čovek koji je sačuvao stihove pesme: istaknuti četnikDragiša M. Stojadinović,  učesnik bitke u Drenovudok je četovao u veleškoj kazi (srezu). Tu pesmu Gapon je otpevao celu na slavi Maćedonaca u Beogradu 1909. godine, odakle se posle raznela kroz celu zemlju.”

Malo Nagoričane, mesto pogibije sveštenika Jovana Grkovića Gapona,  autora pesme

Mnogo godina kasnije Stojadinović se, prikupljajući podatke o toj borbi, dopisivao sa svojim drugom iz četničkih dana, seoskim vojvodom Petkom Tanevićem – Stankovićemiz sela Bogomile. On mu je opisao kako je tekla borba, jer Stojadinović nije prisustvovao pogibiji bugarskog vojvode Stevana Dimitrova, pošto je bio na položaju iznad sela. Petko mu je potvrdio da se ne zna od čije je puške poginuo Dimitrov, a da mu je glavu odsekao četnik Kone iz Prilepskih Drenovaca po naredbi vojvode Jovana Babunskog. Kad mu je doneo glavu, četnik Dane iz Orešja rekao je da to nije Stevan, Kone se vratio i odsekao glavu Stevanu, koju su posle nosili i pokazivali po selima da je silnik mrtav. Borba na Drenovu izazvala je niz diplomatskih napada na Srbiju. Potomci Petka Stankovića posle rata promenili su ime u Tanevski i nastavili su da se dopisuju sa Stojadinovićem.”[4]Oba svedoka su u pravu, jer to su bili časni ljudi, heroji nacionalne borbe za oslobođenje srpskog naroda i oslobodilačkih i odbrambenih ratova. Opisom borbe u Drenovu vojvoda Vasilije Trbić detaljno se bavi u tekstu koji i počinje stihovima pesme, a koji je objavio 1930. godine u časopisu Južni pregled[5], kao i u svojim memoarima. On vidno zapostavlja ulogu koju je u borbi imao vojvoda Jovan Stojković Babunski, a pesma i pored pominjanja drugih učesnika u borbi, ipak je posvećena Babunskom i po njemu je postala poznata.Ističemo: bio je jedan od najslavnijih srpskih četnika, a posebno se istakao kada je sa Tankosićem u prvoj noći Prvog svetskog rata odbranio Beograd. Bio je poslednji srpski vojnik koji je napustio teritoriju Srbije, prilikom povlačenja preko Albanije. Opis Trbićev o nastanku pesme u celini  glasi: „Neki četnici, posle ručka, dok sam ja razgovarao sa Arnautima, a Babunski spavao, naslonjen glavom na jedan snop zelenog bukovog granja, odvojiše se u stranu. I dok sam polako govorio sa Durmišom, iz mladih grla, u horu koji je predvodio Anđelko Stanković, četnik iz Đevđelije, zaori se dotle nečuvena pesma ‘Srpska mi truba zatrubi u tova selo Drenovo’.”

Vojvoda veleški, Vasilije Trbić, narodni poslanik i istaknuti obaveštajac, učesnik bitke u  Drenovu

O pesmi je samo to napisao, a isti je tekst i u Memoarima, ali ni u jednom ni u drugom ne pominje da je svirala truba. Malo je čudno da o tome ne piše više, pretpostavljam da je u pitanju surevnjivost  prema Babunskom, koji već u to vreme nije bio među živima[6].
Za razliku od vojvode Trbića, Dragiša M. Stojadinović pesmi posvećuje čitavo poglavlje u svome rukopisu i daje tekst pesme u celini. Sa tim rukopisom bio je upoznat vojvoda Trbić i verovatno ga je čitao, jer Stojadinović je nastavio da istražuje šta se sve dogodilo u borbi u Drenovu i to na osnovu Trbićevog članka u Južnom pregledu.

Selo Drenovo iz doba Balkanskih ratova

Ta borba je izazvala veliki interes u svetu i Srbija je zbog nje imala niz diplomatskih komplikacija, a sam Dragiša to opisuje: „Posle borbe na Drenovu iz Skoplja dođe nam pismo puno prekora i pretnje što se nismo držali naredbe, već smo napali selo Drenovo. Poraz bugarske čete vojvode Stevana Dimitrova i požar sela Drenova dao je Bugarskoj materijala za novu strašnu uzbunu u celoj Evropi. Pašića su Velike Sile napale u Londonu i on se našao u veoma nezgodnom položaju za odbranu. Pismo se završavalo pretnjom da će nam obustaviti dalja izdržavanja i snabdevanje i da ćemo, čim se prebacimo u Srbiju biti uzeti na odgovornost, ako odmah, bez ikakvog odlaganja, ne prekinemo svaku akciju i povučemo se u planinu. Mesto pohvale za našu veliku pobedu u Drenovu, dobismo grdnju i pretnju.”[7]

Selo Drenovo danas

Dragiša M. Stojadinović celoga života bio je vezan za dane provedene u četovanju, uvek je bio uz svoje drugove. Do poslednjeg dana života mislio je na njih, brinuo se da se sačuva sećanje na te junake i mučenike, koje je sa velikom ljubavlju opisivao iznoseći njihove vrline i mane, jer uz njih se borio u mnogim bitkama.Jedan od njegovih najboljih prijatelja bio je autor pesme, istaknuti četnik Jovan Grković – Gapon, u monaštvu Jeremija, đakon niške i šabačke episkopije, rodom iz Orahovca prizrenskog. Poginuo je u borbi na Kumanovu 1912. godine zajedno sa vojvodom Doksimom Mihajlovićem, učiteljem iz Galičnika, pri jurišu na Nikuljanski vis kod Čelopeka. Stojadinović je 1968. godine, par meseci pre smrti, uputio pismo predsedniku opštine u Orahovcu, da ga zamoli da jednoj ulici u gradu da ime njegovog druga Gapona.[8] Sukobi na Kosovu i Metohiji onemogućili su me da saznam da li je jedna ulica u Orahovcu nazvana njegovim imenom.[9]Dragiša M. Stojadinović navodi da je pesma u originalu glasila [10]:

СРПСКА МИ ТРУБА ЗАТРУБИ ВО ТОВА СЕЛО ДРЕНОВО 

Српска ми труба затруби во това село Дреново:

СпремЬте се, спремЬте четници, силна ће борба да буде!

Најнапред иде пред чета Јован Бабунски војвода.

За њим иде пред чета Васил велешки војвода.

Викна, извикна Бабунски: Дижите село оздола!

Дижите село озгора! Тува је Стеван Димитров!

Извика Јован Бабунски: Предај се море Стеване!

Jovan Stojković Babunski u Solunu 1918 

Не ти се предавам, Вардарски ја сам војвода!

Викна, извикна Василе: Предај се, предај Стеване!

Данетиогањизгори, данетиглавускидамо!
ВакамузбориСтеване: НесепредавамВасиле,
Отинежаламглавата, отисамјунакпоголем.
Амамепустинаридот, немесардисајвселото,
тамдасевидипоарно, којеповећијунакот!
НелудојмореСтеване, зардатепустимдабежиш,
Дакољешмирнесељане, дајуришженевелешке.
Викна, извикнаВасиле: Фрљајтебумбичетници!

ДокониовоговореЈовчаЈордановстарчетник
и Бацко млади киниса на кућу бумбе бацају
Пукнашепустибумбите, јекнумиЛисецпланина.
Тадамивикна, извикнавојводаСтеванДимитров:
Тојмијегеројство, Србите, собумбидаметепате
Ајдемогоренаридотнаравнаногадасмесви.
ВикнамуПетковојвода: Дамолчишстаромагаре,
Колкотевреметражимо, зардатесадапустиме?

Докониовоговоре, КатранџиКостаТеовац
ИмладиДончеОреовац, накровсекућекачише
ТесинуогањподкровомосветлиноћуДреново.
ДоккућагориСтевану, Стеванмивичепреклиње:
Јованче, брате, трешњевче, гревдатибуденадуша,
Акомипатотнедаваш! СоПетрабрататвојега
Зимаилетоцелотозаједнолебаједовме.
Итебепрашамвојводо, одсредиселавоАзот,
Петкотевикат, такали? ПуштајмеПетконаридот!
ВикнамуПетковојвода: ГлаватисакамСтеване!
Коликоутридендадојде, ћедатеједаткучиња.
ОтисеПетконевраћаводомасЬдражимручиња.

ПукнамиспушкаДрагиша, штодобарстрелацбешетој,
ИскршипушкаСтевану. ЗаплакаСтеванДимитров:
Ебраћомоја, дружино, лошанассудбастигнала.
Док српска труба трубеше, Дреново село гореше,
А када кућа изгоре, где Стеван главу кријеше
Изгори Стеван с четници и сите туна згинуше.
Конемуглавуодсече, соторбањумипонесе
Дагледатселавелешка, данемавишеСтевана,
Дакољенародпосела, дајуриженевелешке.

ВикнамисадаВасиле: Ајдемомојадружино,
тоштосмоовдесторили, вопеснаћесеиспеје,
НекасепричаизнајезаживотСрбиннехаје.
Док чета гором одеше Дреново село гореше.

Pesma „Srpska mi truba zatrubi” ispevana je u dijalektu srpskog jezika, koji se govorio u južnim predelima zemlje.[11]

Video link prve verzije pesme

Postala je odmah popularna i pevana je u svim ratovima, ali vremenom je skraćivana, menjana i prilagođavana prilikama u kojima se narod nalazio, ali početak je uvek bio isti „Srpska mi truba zatrubi/ U onom selu Drenovu/ Sprem’te se, sprem’te četnici/ Silna će borba da bude/ Najnapred ide pred četom/ Jovan Babunski, vojvoda”.Posle Drugog svetskog rata bila je jedna od zabranjenih pesama, jer se smatralo da je to himna četnika, a ime  vojvode Babunskog često je zamenjivano sa imenima drugih četničkih vojvoda. Najčešće je to bilo ime generala Dragoljuba Draže Mihailovića[12], ponekad se menjalo ime sela, ali je najčešće zadržavano ime Drenovo.

Video link druge vezije pesme

Četnici se nikada nisu predavaliDo nedavno (misli se poslednje godine komunističke Jugoslavije – primedba priređivača), svi, koji su je pevali pesmu „Srpska mi truba zatrubi”, zajedno sa muzičarima, u najboljem slučaju, provodili su bar jednu noć u zatvoru, ali pesma je nastavila da traje kao i kult srpskih četnika. Bili su to mladići, često istaknuti intelektualci[13] i oficiri[14], ali pre svega patriote spremne da pred neprijateljem nikada ne odstupe. Nikada se nisu predavali, poslednji metak nisu čuvali za sebe, već bi ga ispalili u najbližeg neprijatelja, a sebi, sopstvenom rukom, pred zaprepašćenim protivnicima prerezali nožem grlo. Mnogi od njih završavali su život bacajući se u vatru, dok su pevali slobodi[15].

Najpoznatije četničke vojvode od početka 20. veka do Prvog svetskog rata

Zbog te svoje hrabrosti uživali su u svim vremenima veliki ugled u narodu. Svoje žrtvovanje smatrali su za čast, a podvige za dužnost. Zbog negativne konotacije naziva četnik posle Drugog svetskog rata, upotrebljavan je sinonim komita. Imena tih junaka sa početka 20. veka su zaboravljena, a jedini trag o njima sačuvan je u nazivima ulica. Malo je gradova, koji nisu imali ulice sa njihovim imenima, ali u mnogim mestima ulice i danas nose imena vojvode Brane, Bogdana, Savatija, Bacete, Dovezenskog, Skopljanca, a malo ko zna ko su bile te vojvode, mada se sa pijetetom, u posleratnim vremenima govorilo o vojvodi Vuku i Voji Tankosiću. Nekada, na početku 20. veka, četničke bitke i njihove pogibije bile su obeležene mnogobrojnim spomenicima, ali danas ih je malo sačuvano. U Beogradu je  spomenik vojvode Vuka, a najstariji spomenik nalazi se u Šapcu. U samom centru grada podignut je obelisk prvim srpskim četnicima daleke 1908. godine. Prosto je neverovatno da nije srušen ni u Prvom ni Drugom svetskom ratu ni posle rata, ali malo Šapčana zna za njega, iako svakodnevno prolaze kraj spomenika, koji stoji skriven u zelenilu malog parka.

Potrebno je istaći da je među četnicima bio veliki broj muzikalnih ljudi, čak i u njihovoj zakletvi, kako je opisuje Pera Ž. Ilić, dominirala je muzika, jer bili su mladi i voleli su pesmu[16]. Prelepa je i tragična priča o četniku, Ličaninu, Petru Maričiću –Momčiloviću iz Korenice[17], koji umire sa svojim drugovima pevajući.Mnoge četničke pesme su zaboravljene ili su postale makedonske narodne pesme, jer se zaboravilo da su ih pevali Srbi, bilo da su se nazivali Šumadinci, Makedonci, Kolubarci, Mačvani, Sremci, Crnogorci, Banaćani, imali su istu veru i govorili su istim jezikom, koji se razlikovao u naglasku i korišćenjem broja padeža.

Treća verzija pesme Spremte se, spremte četnici, video link

To je bio srpski jezik i pesme su bile srpske sa Kosova, iz Šumadije ili Makedonije, a to je  svojim radomna prikupljanju pesama pokazao i kompozitor Stevan Stojanović Mokranjac. Podsećam da je imao mnogo prijatelja među istaknutim četnicima, među kojima je bio i inicijator Četničke akcije, beogradski lekar doktor Milorad Gođevac.Sigurno je da je Mokranjac mnogo puta pevao pesmu „Srpska mi truba zatrubi”, kada se posle sastanka beogradskih masona vraćao sa Gođevcem, koji se svakodnevno nalazio sa četnicima po beogradskim kafanama. Pa i zbog toga trebalo bi stvoriti mogućnost, da se na muzičkim svečanostima „Mokranjčevi dani” u Negotinu, posle mnogo godina, izvede u celini pesma „Srpska mi truba zatrubi”, čija je melodija sačuvana, a i tekst, zahvaljujući Negotincu, Dragiši M. Stojadinoviću.

Poslednja, najnovija verzija čuvene pesme 

* * * * * * * *

* Napomena priređivača Veljka Đurića Mišine:

Stevana – Stevu Jovičića (preminuo 19. januara 2018. godine) sam upoznao davne 1983. godine, bilo je to vreme kada je on radio u Arhivu Jugoslovenske kinoteke u Košutnjaku, a ja u Istorijskom muzeju Srbije. U narednim godinama u povremenim razgovorima uverio sam se u to koliko on dobro poznaje srpsku istoriju. Kasnije je sarađivao sa Miomirom Mikijem Stamenkovićem, pomogao je stvaranje dokumentarnog filma o Dragiši – Giletu Cvetkoviću, predsedniku Jugoslovenske kraljevske vlade koja je 26. avgusta 1939. stvorila Banovinu Hrvatsku i 25. marta 1941. godine potpisala pristupanje Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu. Poznato je da je snimio i dokumentarni film o znamenitom Dragiši M. Stojadinoviću. Razgovarali smo o potrebi snimanja jednog dugometražnog dokumentarnog filma o istoriji četničkog pokreta do 1918. godine ali su nas poslovni putevi razdvojili kada sam otišao na Filozofski fakultet Univerziteta u Prištini. Pomagali smo, svako na svoj način, Stojanu Stojčiću na scenariju serije o kralju Aleksandru Karađorđeviću. S obzirom da sam od Steve čuo mnogo vrednih podataka i da mi je poklonio nekoliko svojih filmskih radova i tekstova, povodom godišnjice od upokojenja i u znak sećanja na njegovo stvaralaštvo pripremio sam za objavljivanje njegov kratak rad o istorijatu četničke himne „Srpska mi truba zatrubi vo tova selo Drenovo”!

* * * * * * * *

……………………………………….

[1] Vasilije Trbić – vojvoda Vasil veleški (1881–1962), četnički vojvoda, narodni poslanik istaknuti obaveštajac u Drugom svetskom ratu. Završio je bogosloviju u Kareji, bio je monah u Hilandaru, a zbog ubistva bugarskih kaluđera, pre glasanja o predaji manastira Bugarima morao je da pobegne iz Svete gore. Učestvovao je u Četničkoj akciji od početka. Borio se u svim ratovima. Karađorđevom zvezdom sa mačevima odlikovao ga je lično regent Aleksandar Karađorđević na Solunskom frontu. Kao narodni poslanik bio je osuđen na robiju zbog svojih antinemačkih stavova. Posle napuštanja zemlje 1941. godine, prvi je uspostavio iz Carigrada vezu sa svojim obaveštajcima u Jugoslaviji i obavestio Zapadne saveznike o pukovniku Dragoljubu Draži Mihailoviću. Svoj burni život opisao je u rukopisu pod naslovom „Memoari, kazivanja i doživljaji vojvode veleškog”, čiji se originali nalaze  u Narodnoj biblioteci Srbije i Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti. Prvi deo rukopis pripredio je prof. dr Aleksandar Drašković 1996. godine pod naslovom Sećanja i doživljaji vojvode veleškog, potom je Društvo „Nova iskra” 2013. objavilo prvi deo rukopisa kao troknjižje a 2018 drugi deo, takođe kao troknjižje.
[2] Vojvoda Vasilije Trbić, Memoari, knjiga 1, Beograd 1996, str. 110.
[3] Dragiša M. Stojadinović (1886–1968), rođen u Jasenici kod Negotina, završio je gimnaziju u Zaječaru, a studije prava u Beogradu. Bio je jedan od najistaknutijih četnika u Četničkoj akciji u periodu 1905–1907. godine. Učesnik je svih velikih bitaka, kao i bitke u selu Drenovu. Prvi je pisao o teškom životu srpskih četnika i to objavio u Delu 1908. godine. Od 1907. godine aktivno se bavio publicistikom. Učesnik je svih ratova i među prvima je odlikovan Karađorđevom zvezdom sa mačevima, a nosilac je i drugih najviših odlikovanja za hrabrost. Bio je vrstan fotograf i filmski snimatelj. Osnovao je i bio šef Kinematografske sekcije Srpske vojske na Solunskom frontu. Snimio je i prve filmove u boji u Kraljevini Jugoslaviji. Posle Prvog svetskog rata posvetio se politici. Sukobio se sa Nikolom Pašićem zbog korupcije i izazvao je više kriza njegove vlade. Kao narodni poslanik bio je osuđen na robiju zbog sukoba sa Milanom Stojadinovićem zbog njegove pronemačke politike i sa knezom Pavlom Karađorđevićem oko zaštite interesa maloletnog kralja Petra II Karađorđevića. U obnovljenom Solunskom procesu 1953. godine suprostavio se vlastima, kad su pokušali da ga okrive da je učestvovao u lažnom svedočenju protiv pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa. Do kraja života pisao je svoje uspomene na dane četovanja („Kroz sultanove pašaluke”), ratovanje i o svom sukobu sa „Crnorukcima”, ali ni jedno delo mu nije objavljeno.
[4] Stevan Jovičić, S kamerom i puškom Dragiša M. Stojadinović, Beograd 1999, str. 39.
[5] Južni pregled, broj 6-7, Skoplje 1930, str. 327.
[6] Jovan Stojković – vojvoda Babunski (1875–1920) završio je Učiteljsku školu u Beogradu. Bio je srpski učitelj u Tetovu, ali pod pritiskom Bugara napustio je posao i pridružio se srpskoj Četničkoj akciji 1905. godine. Objedinio je akcije srpskih četnika na desnoj obali Vardara, a posle borbe u Drenovu 1907. godine proslavio se u celom Srpstvu. Bio je jedan od najslavnijih srpskih četnika, a posebno se istakao kada je sa Tankosićem u prvoj noći Prvog svetskog rata odbranio Beograd. Bio je poslednji srpski vojnik koji je napustio teritoriju Srbije, prilikom povlačenja preko Albanije. Odlikovan je Karađorđevom zvezdom, Legijom časti i drugim srpskim i stranim odlikovanjima. Preminuo je 1920. godine posle atentata koji su na njega izvršili pripadnici bugarske organizacije VMRO.
[7] S. Jovičić, n. d., str. 44.
[8] Isto, str. 46.
[9] Stevan Jovičić pisao je ovaj tekst 1998. godine!
[10] Isto, str. 39–41.
[11] Makedonski književni jezik stvoren je tek posle Drugog svetskog rata (1946, primedba priređivača) kada je formirana Narodna Republika Makedonija. Dijalekt u kome je izvorni oblik pesme i sada se koristi u južnim delovima Srbije, tako da se ne može reći da je pesma na makedonskom jeziku.
[12] Jedna od verzija pesme glasi: „Srpska truba mi zatrubi iz toga sela Drenova/ Sprem’te se, sprem’te četnici, silna će borba da bude/ Zagrmi Draža vojvoda, bacajte bombe četnici/ Iz ove naše pobede rađa se sunce slobode”./
[13] U četničkim odredima borili su se novinar Miomir Milenović, Ljuba Jovanović – Čupa, Ilija Šumenković, hemičar Dragomir Jekić – vojvoda Dejan, Dušan Dimitrijević – vojvoda Dule, srpski mitropolit Josif Cvijović, pesnik Milan Rakić, književnik Stanislav Krakov i drugi.
[14] Vojin Popović – vojvoda Vuk, Voja Tankosić, Jovan Naumović – vojvoda Ivan Osogovski, Borislav Paštrović – vojvoda Borko, Alimpije Marjanović, Kosta Todorović i drugi.
[15] Jovanović Branivoj – vojvoda Brana (1883-1905), srpski oficir, učesnik Majskog prevrata, koji se među prvim oficirima priključio Četničkoj akciji. U borbi sa Turcima u selu Petraljici kod Krive Palanke ostao je poslednji i kad je ispalio poslednji metak, polomio je oružje i bacio se u vatru pred zaprepašćenim neprijateljima pevajući: „Slobodo mila draga, oj/ Za tebe daću život svoj”. To je bila svečana pesma srpskih četnika, ali je potpuno zaboravljeno i potisnula je pesma „Srpska mi truba zatrubi”.
[16] „Neću opisivati strogi uskočki život, ali dodirujem onu tačku koja je važna, pa i najvažnija u četničkom životu. A to je zakletva četnika pred borbom. Sami četnici su to komponovali i svakodnevno igrali. Gotovo u svakoj četi bio je po neki koji je znao svirati u ma kakav narodni instrument, violinu, u frulu ili šupeljku. Pre početka zakletve dotični odsvira neku vrsta zbora. Zatim se četnici skupljaju na zborno mesto. Jedan koji predstavlja vojvodu, ćuteći rukama pokazuje da odnekle ide neprijatelj. Svirač zasvira neku tužnu melodiju, a četnici, tiho, u sebi, šapuću neku molitvu ili zakletvu i posle kratkog vremena licem se jedan prema drugom okrenu, kleknu na koleno, a pored desnog kundak puške dođe na zemlju, a cev naslonjena na rame. Melodija sve tužnija opija i zanosi, a četnici sa uzbuđenjem zagrle jedan drugog i tako u zagrljaju provedu nekoliko trenutaka, a ti trenuci kazuju: Jedan za sve svi za jednog. Odmah posle toga svirač počne veselu dvotaktnu igru, a četnici prvo svaki za sebe, za tim po dvojica, a docnije i više njih zajedno izvode razne borbe i junačenja. Prvi pokreti su puškom u vazduhu, zatim radnje odbrane i napada. Posle toga zasukivanje rukava i glađenje brkova, nameštanja kape na jednu stranu glave, pucanje u sedećem, klečećem i ležećem stavu. Zatim lomljenje oružja, uništavanje municije i spremanje bombi, stav za bacanje bombi i t.d. A kad  se to svrši, svi se uhvate u kolo, igraju i najobičnije pevaju: Đurđelin, Đurđelin, Stanče ubavo!/ Ti li bi, ti li bi, sinoć na voda? Za vreme igre kolo ide uvek na jednu stranu, a u petom taktu, za vreme pauze, svi četnici podviknu: uf ili of, i jednovremeno udare jako nogom o zemlju, a zatim kolo kreće na drugu stranu. U mnogim slučajevima četnici igraju s puškom o ramenu, a to samo onda kaže mi Petko, kad polazimo i znamo da ćemo toga dana imati borbu.” („Vojvoda Petko Ilić”, Južni pregled, Skoplje 1930, broj 8-9, str. 339–340.)
[17] Petar Maričić-Momčilović, Ličanin iz Korenice, poginuo je u borbi na Gulinačkom vrhu u Makedoniji 1905. godine. Bio je najpoznatiji pevač među četnicima. Kada je ranjen, trojica četnika ostanu s njim zajedno da umru i da zadrže Turke, dok četa ne zauzme povoljan položaj za borbu. Četnici su bezuspešno pokušavali da ih izvuku iz obruča, jer je Momčilović svojim rodoljubljem i divnim glasom bio duša čete. Nisu uspeli, pošto su Turci iz Kumanova dovukli artiljeriju i tek tada usmrtila Momčilovića i četnike koji su se celoga dana borili i štitili svoju četu

Izvor:Između sna i jave